Дејан Новачић, аутор књига „СФРЈ за понављаче” и, најновије, „Емигрантски кувар” дошао је у посету родном Београду из Ирске, у коју је емигрирао 1991. године. Новачићева књига „СФРЈ за понављаче”, први пут објављена 2002. године, јесте сетна, иронична и урнебесна „паралелна историја” Југославије. До сада је доживела десет издања, наишавши на топао пријем на читавом екс-ју простору, пружајући читаоцима, уз обиље хумора, здраву дозу југоносталгије. Преведена је на словеначки и македонски језик, а недавно је, по речима аутора, објављено и друго издање у Загребу.

Дејан Новачић рођен је 1961. године и радио је као новинар за редакције широм Југославије, пре одласка у Даблин. За „Политику” говори о животу у емиграцији, Југославији као културном простору којем и даље припада, и својој новој књизи, збирци хумористичких рецепата који више говоре о Југословенима, а мање о кулинарству.

Откуда идеја за писање „Емигрантског кувара”?

Пре две године љубљански дневник „Индирект” понудио ми је да пишем о Југославији за њих, а одлучио сам да пишем у форми рецепата, јер храна дефинише сваку, па и југословенску културу. Када сам сакупио доста рецепата, понудио сам их мом издавачу „Стилосу” и тако је настала књига.

У књизи се кроз хумор и анегдоте о познатим личностима праве асоцијације на земљу која више не постоји. У једном рецепту говорите о чувеним крвавицама, правећи паралелу са грофом Дракулом и Ирском?

Ствар је у томе што свака нација полази од тога да је јединствена. Такви смо ми, али и Ирци, Руси, Американци, Енглези. Преко крвавица нашао сам везу између две културе, југословенске и ирске, јер и Ирци имају тај специјалитет у својој кухињи. И, наравно, мисле да је то само њихово, па сам искористио да се поиграм са нашим митоманијама. Рецимо, рецепт за рибљу чорбу сам добио од Михајла Михајлова, дисидента, који ју је спремао у затвору.

Чини се да сте опседнути Југославијом?

Није то опсесија него ствар идентитета. Ја сам културан човек и културни идентитет ми је најважнији. То што држава у којој сам рођен више не постоји, не значи да могу да је се одрекнем. Поготово у емиграцији, у току деведесетих, као да је југословенска култура преплавила Европу. То јесте био југословенски простор, јер смо остали у вези. Рецимо, хоћу да читам Крлежу, али њега нема у књижарама, па га позајмим од пријатеља.

Зашто сте напустили земљу?

Отишао сам из Београда 1991. године, када је већ буктао рат, почеле су борбе за Вуковар. Био сам међу момцима који су зрели за мобилизацију. Нисам чекао да ми закуцају на врата, него сам збрисао. Моја генерација није, као неке старије, одлазила у, рецимо, Немачку да би зарадила за стан или кола. Разлог за одлазак лежао је овде, а не тамо.

Како изгледа живот емигранта у Ирској?

У Ирској ми је угодно, јер је та земља отворена, толерантна и динамична, као и наша. Слични смо, јер смо отворени. Ирци су посебно поносни на свој хумор. Довољно је рећи Џојс или Бекет. Тај иронијски моменат у хумору их чини великим.

И Ирци имају чувену кухињу?

Да, али они је више не воле, сада се хране много здравије него пре. Тако то бива. И овде ће се све мање јести пихтије и папци у сафту.

Људи на југословенским просторима лепо прихватају ваше књиге?

Драго ми је што сада југословенске нације све више могу да разговарају без тензије. Долази време без горчине у комуникацији, осећам то у разговору са колегама. У Хрватској постоји група интелектуалаца који желе да повежу Загреб и Београд. И не треба занемаривати снагу популарне културе. Погледајте шта је „Риверденс” учинио за популаризацију ирске културе. Занимљиво, кад питаш Ирца за „Риверденс”, он одмахује руком. Слично као и ми, кад неко помене Гучу. Али, што год мислили, то је јако добро и корисно. Јер, ако има места за Гучу, временом ће бити простора и за високу културу.

Шта планирате по повратку у Ирску?

Тамо имам своју агенцију за гоустрајтинг, управо је почела са радом. Бавимо се свим врстама нарученог писања, од комерцијалне литературе, до поезије и љубавних писама. Осим тога, радићемо и гоустридинг. То је читање по наруџбини. Једноставно, неког мрзи да прочита неку књигу, ми је прочитамо уместо њега, а онда му је препричамо. Потражио сам на Интернету. Гоустрајтинг одавно постоји, али мислим да је гоустридинг пионирски подухват.