У уторак, 17. јануара,на Мећавнику Изабел Ипер (1953), велика европска глумица и интелектуалка француског филма, једна од најмоћнијих муза легендарног редитеља Клода Шаброла, заједно ће са Тјеријем Фремоом,директором Канског фестивала на којем је два пута освојила „палму”, присуствовати свечаном отварању 5. Кустендорфа, Међународног филмског и музичког фестивала Емира Кустурице.

Глумица иза које је већ више од 30 година каријере, улога у више од 60 филмова и сарадње са ауторима какви су Годар, Бертолучи, Шаброл, Вајда, Ханеке, Тавијани, Шеро, како најављују организатори, после пројекције филма „Мадам Бовари“, разговараће са студентима филма и гостима фестивала...

Клод Шаброл никада није крио да сте Ви били једна од његових највећих муза?

Клод Шаброл није био само велики редитељ заслужан за моју каријеру, већ и очинска фигура уз коју сам се као глумица осећала сигурно и стабилно. Клод ме никада није снимао нити представљао као објект пожуде, већ као ћерку. Увек на једноставан начин, интимно и слатко.

Приказивање „Мадам Бовари“ на Кустендорфу послужиће Вам да студентима филма говорите и о Шабролу и о себи и свом глумачком раду?

То ће бити и омаж Шабролу, али и прилика да са Емиром Кустурицом наставим започет разговор на тему снимања филма о две мадам Бовари.

Како људима открити тајну Вашег глумачког поступка, тог Вашег маестралног играња унутрашњег стања ликова, минималистички, тихо и мирно, без великих изражајних средстава, гестова, мимике, емоција?

Не мислим ја свесно о томе иако знам да све то функционише на начин на који сте рекли. То је више мешавина неке моје подсвести и мог инстинктивног са оним што знам да радим и са емоцијама које поседујем. Можда сам баш зато успевала да радим са редитељима попут Клода Шаброла, Микаела Ханекеа и Беноа Жакоа, јер су они људи са најмање емоција на планети Земљи. Ха!

Негде сам прочитала да не волите да употребљавате реч лик?

Тачно, више волим реч особа. Више волим да кажем – тумачим особу него тумачим лик, зато што сам увек имала осећај да је појам лик умањујући, да произвољно оцртава само контуру особе која по дефиницији не постоји. Тај појам вас заробљава у нешто произвољно. Одувек ме је занимало да будем у сопственој кожи, у сопственој суштини. Оно што желите од позоришта или филма сигурно нису ликови, већ живот и стварне особе. Зато ја увек стварам фузију између мене као особе и лика и то је једино што ме занима. 

Уз истраживање социолошких, филозофских тема, психолошких стања?

Када снимамо филмове остављамо по страни социологију, психологију. Не кажем да оне нису у организму посла, већ да нису свесно укључене у резоновање и размишљање. Моја главна линија је – ући у нечији свемир и покушати поделити нешто.

Захтева ли то детаљно припремање улоге?

Све вам је код мене, најчешће, чиста интуиција. Конкретне припреме пролазим кроз пробе костима и осталих важних физичких детаља. Филмови се раде на непосредном осећају, а то је нешто што никада не можете унапред да очекујете. Рецимо, волим да касним на јутарња снимања, а с друге стране волим да сам хитра, понекад рирајтујем своје дијалоге и волим да то учиним за два минута. У ствари, не волим пуно да мислим и зато мислим брзо.

Има оних који кажу да Ваш свеукупан глумачки опус чини заправо трагичарски сензибилитет?

Могло би се тако рећи и разумљиво је што се тако говори с обзиром на врсту филмова које радим а који су понекад толико мисаони, церебрални, трагични. Међутим, ја само играм као што дишем и само имам ту малу могућност да изнесем осећаје на површину, без да сам икада спознала одакле све то долази.

Немате проблем да се на крају дана лако отресете од свих тих тешких и страшних емоција особа које играте?

Немам проблем, јер нисам „програмирана“ да све те емоције носим са собом на спавање. У томе и јесте изражавања себе и других.

Имате импозантну филмску каријеру, много главних, карактерних улога снажних и независних жена, много више него Мерил Стрип?

Хм. Мерил Стрип. Мишљења сам да је однос према филму другачији у Европи него у Америци где, када глумица досегне извесну тачку, мање ради. У Европи је то другачије. Ми још увек поседујемо ту идеју да стварамо филмове као део културе и егзистенцијализма, а не забаве, што све заједно ствара разлику у односу према глумачком занату у Европи и Америци.

Постоје боље улоге за жене у Европи, у француском филму него у америчком?

Рецимо да немамо шта да завидимо америчком филму, иако они имају велики број изванредних редитеља са којима сам радила и са којима бих волела да радим. Увек је лепо када са собом донесеш нешто из сопствене културе и националности – из француске, немачке, шпанске, италијанске..., јер све су то другачије културе и другачији начин рада. Што више узмеш људи из различитих перспектива, боље је и богатије за филм.

Прошло је пуно од Вашег првог холивудског искуства, Ћиминових „Врата раја“, да ли се Холивуд од тада променио?

Не верујем да би Холивуд данашњице, после свега што се десило 11. септембра, тако снажно од себе одгурнуо филм „Врата раја“ као што је то учинио тада. С друге стране, промену видим и у постојању аутора попут Спајка Џоунза, Пола Томаса Андерсона, Софије Кополе и других, који, без обзира на то што имају независни статус, стварају кроз холивудски систем који је отворио врата и за креативне филмове. Мишљења сам да је Холивуд сада сложенији и да се индустрија обнавља.

У холивудском филму „Ја волим Хакебија“ Дејвида О. Расела играли сте са Дастином Хофманом и Џудом Лоом, Џејсоном Шварцманом, Наоми Вотс, различити универзуми?

То је ансамбл филм са веома различитим људима из различитих делова света и зато није деловао као „веома амерички филм“, већ космополитски. Било је занимљиво на снимању, а са Дастином посебно забавно.

Сучељавање француског карактера са америчком филозофијом?

Пре ће бити постављање јасне позиције између две културе, између људских бића привучених од стране различитих начина размишљања. Очито је да постоји негативан, скептичан, песимистички начин размишљања који важи као европски, док су оптимизам и позитивно размишљање везани за америчку нацију. Та разлика је у Раселовом филму потцртана како би се указало на контрадикторне и различите идеје о животу…