– Писање није усамљеничка делатност у четири зида, није лична исповест, већ деловање у конкретном јавном простору. Награда „Лазар Трифуновић” коју сам добио за ликовну критику показује да је писање стални дијалог са уметником, уметничким делом, публиком, еснафом, струковном заједницом и друштвом у целини. Мој рад и има намеру да делује у јавном простору, покреће дебате, полемику – каже Никола Дедић (31), теоретичар културе коме је прошле недеље уручена награда „Лазар Трифуновић” (за критичко писање о савременој визуелној уметности) за текст „Мултикултуралност, медији, уметност у држави ванредног стања”, објављен у часопису „Трећи програм”, број 145 за 2010. годину. Дедићева критика је написана поводом видео рада Зорана Тодоровића „Цигани и пси”, представљеног на 50. Октобарском салону у Београду, 2009. Дедић је доцент на Филозофском факултету у Нишу и предаје на Универзитету уметности у Београду на Интердисциплинарним постдипломским студијама. Објавио је три књиге: „Ка радикалној критици идеологије. Од социјализма ка постсоцијализму”, „Утопијски простори уметности и теорије после 1960” и „Тријумф савремене уметности” коју је написао са Мишком Шуваковићем и Јерком Денегријем.

– Не пишем критику у правом смислу речи, јер овде код нас не постоји институционална подлога за озбиљно бављење ликовном критиком. Да бисте је писали није вам потребно само теоретско знање, историјско-уметничко, филозофско, већ морате имати део јавног простора. Наши медији су затворени за један специфичан језик који негује озбиљна научно утемељена теоретска ликовна критика. Погледајте дневне медије, на пример ТВ. Врло је симптоматично да у рубрику културе спада и комерцијална забава. На тај начин озбиљан теоретски утемељен говор не успева да се артикулише.

Никола Дедић потом наглашава да кад причамо о ликовној критици имамо и неку врсту кризе струке, самог писања о уметности.

– Данас се налазимо у таквој ситуацији да немамо ниједан стручни часопис, а деведесетих их је било неколико, попут „Њу Момента”, „Момента”, „Пројекта”. Доскора је постојао „Ремонт”, али се и он угасио. Часопис „Трећи програм” је један од ретких часописа који се бави теоријом – каже саговорник „Политике”. На питање на шта је сведена ликовна критика код нас одговара:

– Сведена је на врсту паратеоретског писања о уметности које је на маргини јавног простора. Кад добијете награду то је значајна ствар, јер је то заправо искорак из те маргине у конкретан јавни простор.

Дедић наводи да је за њега провокативан контекст у којем настаје савремена уметност данас, да више не важи подела актуелна 90-их где се с једне стране налази мејнстрим, а с друге алтернатива, већ се сад те различито одвојене сцене међусобно прожимају.

– Након 2000. домаћа сцена је постала интернационализована и не можемо више да говоримо о националној уметности и уметницима, већ уметници као произвођачи наступају унутар интернационално оријентисаног тржишта.

За крај Никола Дедић истиче:

– Дневној ликовној критици понекад недостаје оно кључно, а то је теоретско утемељење. Данас је новинска критика импресионистичка, представља више неко лично виђење, али лишено научно утемељених аргумената. Врло често. А озбиљно писање о уметности, поред теоретске базе, захтева специфичан језик који није близак дневним медијима. Не пишем за дневне новине, то није предмет мог интересовања, оно за чим трагам је академско утемељено писање о уметности.

После три објављене књиге, Никола Дедић спрема нову, која ће се наћи пред читаоцима за неколико дана. Реч је о монографији о Срђану Ђилету Марковићу, у издању Вујичић колекције.

Б. Лијескић