Чачак – После тридесетак књига посвећених краћим или дужим прозним формама, Миленко Пајић (1950, Београд) пред крај прошле године објавио је ново штиво лепог и индикативног наслова, „Имам причу за тебе”. Ову збирку приповедака издао је престонички Завод за уџбенике у едицији „Нова дела”.

Како је писац дошао до наслова збирке која обухвата 38 прича?

– Пре неколико година, на улици ми је пришао непознат читалац и поверљиво рекао: „Имам причу за тебе”. Тог часа разумео сам да је једна од основних вредности приповедања блискост писца и читаоца, као размена порука, осећања и енергије. Саслушао сам незнанчеву причу, одгонетајући због чега је решио да је поклони баш мени – каже Миленко Пајић за „Политику”.

Књига је, вели, настајала током минуле деценије, онако како су га „сустизале и проналазиле привлачне, инспиративне теме којима није могао да одоли”.

– Збирка је попримила облик узбудљиве потраге за суштином и смислом причања. Приповести су древне, бескрајне и незаустављиве, свака држи до своје слободе, а најбољи су они писци који се причама једноставно нађу при руци, пусте их да се испричају саме, каже Миленко Пајић.

Који су типови нарације заступљени у књизи?

– Више их је, трудио сам се да свака прича добије логично место у садржају. Почев од митолошких и историјских, до документарних. Потом следе измаштане, као код Борхеса у „Маштаријама”, и чудновате повести. Па судбинске, друштвене и породичне. На крају и аутобиографске, њима се склапа садржајни круг необавезног књижевног приручника.

Пајић каже да права прича мора да буде једноставна, топла, људска. „Она незадрживо извире из маште приповедача, тече природним језичким током и неумитно се приближава разрешењу и свршетку”. Приповедач од класе, вели саговорник, „труди се да причу сачува у изворном виду и да она, сјајна, блистава и прозирна као стакло, допре до душе читаочеве, огреје је и озари”.

Које су приче његови фаворити?

– Помало неочекивано, документарне и друштвене, „Цедуље”, „На путу”, „Приче из кафане Сидро”, „Под трешњом” и „Прича једног таксисте”. Прва је скоро цела документарна, састоји се од кратких порука које су Крагујевчани исписивали у Шумарицама, 21. октобра 1941. године, уочи стрељања. Једино је додата последња епизода, под насловом „Вампир у биоскопу Пивница”. Ти кратки записи сачували су јаку, изворну емоцију и после готово седам деценија. Од сасвим кратких прича, највише ми се свиђа прозна минијатура „Очев хлеб”.

Пајић посебно истиче још нешто:

– Са нарочитим задовољством, најлепше приповетке из ове књиге премијерно сам објавио у вашем листу, у рубрици „Прича Политике”. Реч је о причама „Маркови конаци”, „Златни олук”, „Смех сердара рујанског”, „Прича једног таксисте” и насловној – „Имам причу за тебе”.

Са причом „Златни олук” Пајић је, иначе, добио другу награду на приповедачком конкурсу приређеном 2004. године поводом столећа нашег листа.