Krajem šezdesetih godina na Brodveju, zajedno sa Mirom Trailović, video sam prvi put „Kosu” koju će Trailovićeva, ubrzo zatim, postaviti u Ateljeu 212. I onda i danas, „Kosa” nije bila samo „još jedna pozorišna predstava”, već pozorišni događaj, frka, talasanje, ubedljiv dokaz da svet je scena, pozorište. Tada sam na ovom mestu napisao: „Kosa” na atraktivan i zavodljiv način uvodi gledaoca u svet koji se distancira od mentaliteta građanstva, i bedne sigurnosti, od „kulture srama”, od birokratske bezličnosti, tehnokratskog uma, od podaničke psihologije i neodgovornosti, od državnih i partijskih zapovedi, od tabua svih vrsta i boja, od sputavanja fizičkog i umnog, od života u kome je čovek samo dužnik obavezama i obogotvorenoj otadžbini. I onda, i danas, „Kosa” je govorila i pevala jezik i melodiju osporavanja, zapitanosti, ironije, spontanosti, slobode, melanholije, pobune odbrane života i ljudskog integriteta kao najviših vrednosti. U režiji Kokana Mladenovića „Kosa” je iscrpna, intenzivna, ekstenzivna, burna, bujna, ostrašćena, prožeta i nošena dinamizomom i crnim žarom, kinetičkom, i energijom ugroženog mladog bića, mjuzikl podvučen prevratničkom linijom bunta, otpora, nepristajanja.

Kad se zavesa podigne (scenograf Marija Kalabić), pred nama je velegradska palata ukrašena zastavama moćnih zemalja, finansijskim, političkim, ekonomskim i tehnološkim vladaocima sveta. U toku je samit grupe zemalja koje oblikuju savremeni svet i njegovu filozofiju života, vladanja, postojanja. Na trgu ispred palate skupina, „jato”, „pleme” mladih koji protestuju protiv rata u Vijetnamu, Iraku, ili Avganistanu, protiv ustrojstva savremenog sveta za koji nas novi, bolje nego ikad skriveni „proroci” uveravaju da je najbolji među dobrim svetovima. Kokan Mladenović i pleme mladih dovode u pitanje, izlažu ruglu i podsmehu, žestokoj kritici, političke, ratničke, finansijske, filozofske, religijske fore i fazone novog poretka, u koje je sabijen i sputan život većine ljudi na svekoliko ugroženoj planeti. I danas je „Kosa” poduhvat odbrane otvorenog duha i života, ljubavi, lepote, svetlosti, osuda, polemična i melanholična, „administrativno racionalne mašine”, belosvetske, veoma slojevite i razgranate gluposti, terora svih vrsta, bede, siromaštva. Savremene istine su male, skrivene, ali su laži i predrasude savremenog načina čovekovog prisustva i delanja u svetu, velike, u Mladenovićevoj „Kosi” pogurane do očiglednosti. „Kosa” Kokana Mladenovića je i jedna muzičko-igračka sanjarija o drugom i drugačijem životu, isticanje modela neke druge stvarnosti i poretka, žestoko raskrinkavanje vladajućih predrasuda, „filozofije bez filozofije”, istine izjednačene sa korisnim i probitačnim, finansijske i drugih moći kojima manjina teroriše većinu.

Ljude krupnog kapitala koje je Maja Mirković obukla u prepoznatljiva gavran-odela, njihovu zlokobnu poslovnost, retoriku i poze, sa hladnim predumišljajem, nedotupavnošću i sentimentom, ubedljivo tumače Peđa Stojanović i Dara Džokić. Malograđanski roditeljski par, sa puno uzdržane komike, igraju Nenad Ćirić i Tatjana Bošković. Turistički par Gorice Popović i Mladena Andrejevića sa uspehom dovršava ovu sliku građanske i turističke zatucanosti. Gordan Kičić kao Vuf, u stasu i glasu, ubedljiv, moćan.

Sergej Trifunović, opušten, dopadljiv, sa lepom ironijom i humornom zadrškom, lapidarnom, lako, kozerski, šmekerski, tumači lik Bergera, da bi u finalu tragao za dramatičnim visinama, tenzijama i dimenzijama. Ivan Jevtović kao Had, stamen, rečit, jasan, glasan. Klod Branislava Trifunovića, zamišljen, uzdržan, melanholičan, upitan. Pomenimo i Jelenu Gavrilović kao Šilu, i odrešitu, smehotvornu Dženi Katarine Žutić.

Pleme čini grupa mladića i devojaka koje svakodnevno srećete na beogradskim ulicama. Tako ih je i obukla Maja Mirković: svako kao da je došao na scenu u svom odelu. Pevaju svom snagom, iz srca, duše i tela, a tako i igraju, do poslednjeg daha! (Koreograf Mojca Horvat). Aranžmani i kompozicije Marko Grubić. Vokalni aranžmani Milan Nedeljković. Prevod Jovan Ćirilov. „Živa” muzika grupe Vroom.

„Kosa” Kokana Mladenovića je strasna i upućena kritika sveta hladne perfekcije, krupnih reči i krupnog kapitala, sveta bez ideala, skučene životne filozofije, ratobornosti i utamničenog života. Krik koji valja da čujete i vidite: života, slobode, ljubavi, hleba i vazduha, sunca i svetlosti nam dajte!