Култура
Изгубили смо смер
У озбиљним медијима у свету не можете видети у истим новинама фотографије Мајкла Лија или Ванесе Редгрејв, и, рецимо, Викторије Бекам која је чак елита те треш културе, каже глумица Мирјана Карановић
Не, немам слободно време! Стално имам планове да другачије организујем живот, да ускочим у животни ритам који је мало досаднији: да устајем у то и то време, да идем на вежбе, кувам, шетам... Међутим, непрекидно стижу нове и нове обавезе. И тако из месеца у месец. Започнеш неке послове, познанства која не можеш тек тако да оставиш. Не можеш да их сечеш..., каже глумица Мирјана Карановић.
Само што се пре двадесетак дана вратила из Мексика где је са својим матичним Југословенским драмским позориштем гостовала са представом „Федрина љубав” Саре Кејн у режији Иве Милошевић, Мирјана Карановић је заблистала на сцени националног театра на свечаности приређеној њој у част поводом уручења награде „Жанка Стокић”. Непосредно после тога јунакињи наше приче стигао је позив да буде председник жирија 40. позоришног фестивала „Дани комедије” који ће бити одржан од 20. до 27. марта у Јагодини. Карановићева је, да подсетимо, на „Данима комедије” у два наврата награђивана статуетом „ћурана”. У међувремену игра своје представе које су на редовном репертоару ЈДП-а, дружи се са својим студентима глуме на Академији уметности чији је и актуелни декан. Своје студенте, каже, учи да раде на себи, да не дозволе да буду пасивни у животу, да имају иницијативу.
Мирјана Карановић воли људе који отворено износе своју тугу и смех. Такве су, уосталом и њене јунакиње, обично негде са маргине друштва. Своје хероине од Петрије, Дуње, Маре, Феме, Ане, Мирјане..., градила је са пуно емоција, студиозно и стрпљиво. Зато се у њеној ризници налазе највећа домаћа филмска и позоришна признања.
– За мене је највеће уживање када добијем лик који није друштвено важан, нека крајње безначајна особа. Изазовно ми је да у некоме ко је обичан пронађем нешто што га чини посебним и специфичним, јер верујем у људску индивидуалност. Чепркање по некој личности, тражење њене посебности је моје велико задовољство. Десило ми се да сам играла и неке историјске личности. Тада сам радила обрнуту ствар, у њиховој изузетности сам тражила нешто у чему су они обични људи, слични свима осталима – каже наша саговорница.
Трагајући за посебностима својих јунакиња Карановићева је из сваке личности у коју је трансформисала извлачила и нешто за себе.
– Волимо даровите људе док расту, развијају се, а онда смо спремни да их исечемо. Људи који не могу да достигну одређени ниво квалитета труде се да оно што је изнад њих баце у блато. Нису проблем ти људи, већ што постоји атмосфера код нас да се такав однос подржава. Неки пут помислим да то личи на тајни план, заверу, да се срозамо на ниво примитиваца, дивљака. Данас су у медијима и на јавној сцени присутне углавном особе које немају основну културу понашања и комуникације. У другим срединама постоји медијски простор који заузимају људи који су доказали врхунске квалитете у свом домену. Таблоидне особе, или оне које жуде за славом имају свој простор, али се то не меша једно са другим. Не можете видети у истим новинама фотографије Мајкла Лија или Ванесе Редгрејв, и, рецимо, Викторије Бекам која је чак елита те треш културе. Зато се ја данас осећам као да је најбоље да се у тој гужви склоните и пустите да циркус прође.
А на питање зашто је заузела такав став, наша саговорница одговара:
– Мислим да као друштво немамо визију. У новој влади нема Министарства за културу. Оно је припојено колико сам обавештена Министарству за информисање и информационо друштво. Шта можемо да очекујемо у домену културе ако знамо да су медији код нас постале таблоидне појаве, од разних телевизија до дневних и недељних новина. За мене је то прилично поражавајуће. Као да су идеје о демократији изгубиле своју снагу. То вам је по принципу приче како поломити сноп гранчица. Док су у снопу не можете им ништа, али ако их раставите лако их поломите. Ми смо се као друштво расули. Згажени смо! Изгубили смо смер. Стижу нам нове генерације, стасале уз нове захтеве за образовањем, васпитањем. Те генерације више немају исту духовну глад за књигама. Некада смо људе који не читају презирали. Ако зађете у средње школе, појединци који не читају имају исти друштвени статус као и они који то прате.
Мирјана Карановић никада није умела да погне главу када је неко прозива на улици. За себе тврди да уме да у неким ситуацијама буде веома нетолерантна, односно да је то једна од њених мана.
– Волела бих да једнога дана будем јако смирена када размишљам или се сусрећем са стварима које ме дубоко вређају. Са којима се не слажем или које ме угрожавају. Дивим се људима који то имају у себи, којима је то у раном васпитању усађено. Нисам таква! Бурно реагујем на оно што ме угрожава. Што ми прети. Имам проблем са ауторитетима који ме угрожавају, иако неки пут нисам у праву. Имам потребу да кажем шта мислим, да се изборим за оно што желим и за шта мислим да имам право. Спремна сам да се суочим са последицама таквог односа према животу и људима. Никада ништа нисам крила, нисам радила у завијеној форми. Једноставно нисам тактичар – каже уметница.
Борка Г. Требјешанин
Последњи коментари
Neverovatna glumica (i osoba.)..naravno , u pozitivnom smilsu...
Stvar ukusa. Preterano tipizirana glumica. Od Petrijinog venca, uvek ista nit, do karikiranja uobličena gluma proste, neugledne narodne žene koja se neiskvarenom logikom bori za svoje mesto pod suncem. Možda takva gluma može da prođe u pozorištu gde se glumi iz sve snage i za gledaoca u poslednjog galeriji ali na filmu...ali ok, stvar ukusa i još ponečega. Van glume Karanovićeva nam nudi i nemalog inteziteta, političko-društveni angažman koji je u potpunoj suprotnosti srpske težnje da se oslobodi višedecenijskog iracionalnog utiskivanja krivice, samoosude, samoprezira, samouništenja i možda pre svega samoukinuća. Na moju veliku sreću Karanovićeva se sasvim prijatno oseća u Srbiji i ne doživljava nikakvu vrstu sankcija što me kao Srbina čini izuzetno ponosnim.









