Vest da je dobitnik „Zlatnog ćurana” za životno delo, ovogodišnjeg laureata, glumca Petra Kralja, zatekla je na gostovanju u Oslu. Najviše festivalsko priznanje „Dana komedije” u Jagodini zapravo je kruna lepe saradnje ovog festivala smeha i novog laureata – Petra Kralja. U svojoj biografiji Kralj je već upisao tri „Ćurana” za glumačko ostvarenje, a nagrada „Zlatni ćuran” je četvrto priznanje koje je do sada dobija za životno delo: „Dobričin prsten” (1996), Nušićevu nagradu (2001) i priznanje „Pavle Vuisić”( 2006).

Svog prvog „Ćurana” Pera Kralj je osvojio davne 1977. godine za tumačenje lika kapetana Ivulića u predstavi „Buzdovan” Kleme Grubišića, u režiji Zorana Ratkovića i izvođenju Ateljea 212. Dve godine kasnije istu nagradu osvojio je za ulogu Sizifa u ostvarenju „Inspektorove spletke” Ranka Marinkovića u režiji Aleksandra Ognjenovića i produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. Za lik dr Nikole Kosa u komadu „Doktor Šuster” autora Dušana Kovačevića i izvođenju Zvezdara teatra „Ćurana” je osvojio 2002. godine. Ovo je samo deo bogate riznice nagrada koje je tokom plodne i uspešne karijere osvojio Petar Kralj.

Uloga je bilo u izobilju. Pomenimo fenomen iz 1986. godine kada je Petar Kralj samo u jednom mesecu u Ateljeu 212 odigrao 12 različitih likova.

–Da! Životno sam delatan. Drago mi je što sam dobio još jednog „Ćurana”, sada i onog glavnog. Bilo bi suvišno da kažem da se osećam zrelo. Osećam se, zapravo, još nezrelo... Volim taj festival u Jagodini i tu publiku. Mislim da ta nagrada nije samo za komični deo, već da i u svakom ozbiljnom iskazu ima nečega što je humorno. To pokazuje da život uvek može da se gleda, pa i igra s druge strane. Sada više nemam pravo da udaram tačke. U suštini nagrade samo dodatno obavezuju. Samo pojačavaju tremu i nedoumicu. Da li ću reći onako kako osećam? Da li će publika hteti da primi ono što kazujem ili će biti nesporazuma? Trema se samo povećava s raznim životnim, hoću reći doživotnim, tačkama koje vas obavezuju da kada izađete na scenu neko iz publike ne kaže: „On je dobio tu i tu nagradu, a vidite na šta liči. Vidi tu krpu, tog nesposobnjakovića”. Ako čovek tako doživljava nagrade, onda je to velika obaveza, ali u svakom slučaju je lepo osećanje. Ne mogu da kažem da nisam srećan i zahvalan. Naprotiv! Znam da ima mnogo ljudi koji su zaslužili i ovu i mnoge druge nagrade. Što se tiče našeg glumišta mogu da kažem: E, tu smo baš bogati, bez ikakve sumnje!

I posle toliko godina bavljenja glumom pričate o tremi?

Uvek imam tremu, naročito onih poslednjih 10-15 minuta pre predstave. To je vreme kada ne treba niko ništa da me pita. Kada izađem na scenu, sve ide svojim tokom. Ne znam kako to da definišem: da li je to osećanje odgovornosti, ne prema samom sebi nego prema onome što treba da uradim, prema sadržaju koji igram. U tome je suštinska razlika između pozorišta i drugih žanrova. U pozorištu uvek moraš nanovo da se dokazuješ. Nije bitno da li je to pred 100-200-400 ljudi. E, pred njima svake večeri moraš da se dokažeš. Bez obzira na sve te nagrade i životna priznanja, u salu dođe neko ko, možda, i ne zna ko je na sceni. I tog makar jednog posetioca treba uvesti, na neki način opčiniti, da poželi da još jednom dođe u pozorište. Bez obzira na to da li je došao da gleda mene ili nekog drugog glumca. To je, između ostalog, osećanje zbog kojeg se pribojavam. Na televiziji ili filmu je drugačije, snimite scenu, ljudi to kasnije gledaju i uživaju. Neki vas gledaju i jedu kokice, a u pozorištu nema prevare. U tome i jeste suština glume. Postoje dve maske kao simbol pozorišta: tragična i komična. I jedna i druga su ravnopravne. Naravno, komedija nekada može imati i dublji sadržaj od nekog napisanog, namrštenog komad u kome se niko ne nasmeši. Komedija je ozbiljna kategorija. Naigrao sam se ja ozbiljnih komedija, od Molijera pa nadalje... do Fejdoa i ostalih. Nušića da ne pominjem. Smisao komedije i jeste da vas nasmeje, ali i da vas zamisli. Gluma vas obavezuje da budete prisutni.

Često govorite o paraleli pozorište – sport?

U pozorištu je slično kao u sportu, kao da svako veče igrate derbi. Izađete pred one ljude koji maksimum očekuju od vas. To je dodatni razlog za tremu: strah da li ćete ispuniti očekivanja. Da li će, recimo, kao u slučaju Novaka Đokovića da vas napadne neki stomačni bol, kao što se njemu desilo, pa je usred meča iako je dobijao morao da izađe s terena. Postoji strah da li ćeš fizički izdržati i, na kraju krajeva, da li ćeš ispuniti očekivanja ljudi koji su došli da vide nešto posebno.

Najavljivali ste da je vreme da okačite kopačke o klin. Ipak, niste odoleli pozivu da zaigrate u filmu „Sinovci”, da radite predstavu „Jazavac pred sudom”...

Kada sam govorio da ću da okačim kopačke o klin uzor mi je bio legendarni Rajko Mitić koga sam gledao kao dete. Voleo sam ga i kao igrača i kao čoveka. Imao sam sreću i priliku da se, kada je bio stariji, i družim s njim. Sećam se da je Mitić u jednom trenutku rekao da on više nije ono što jeste, da više zamišlja nego što može da ostvari na terenu. Tako vam je i u glumi: srce hoće, ali ono drugo klokoće. Rajko Mitić je govorio: „Stavljam kopačke o klin, ali ostajem u fudbalu”. Tako sam i ja razmišljao kada sam igrao predstavu „Dugo putovanje u noć”, koju, inače, veoma volim. Komad je veseo u obrnutom smislu. Ima jedna replika koja kaže: „Umoran sam kao pseto, ostarilo se, odživelo” a podstakla me je da razmišljam o povlačenju. A, i bio sam na razne načine umoran, pa sam rekao sebi: „Hajde, sada dok još imamo snage da okačimo te kopačke o klin”. Ali dođoše ta dva primamljiva zadatka, kao što su „Sinovci” Siniše Kovačevića i „Jazavac pred sudom”. Posle je taj naš „Jazavac...” stizao čak i do Amerike, ali i u Beč. Ne smem ni da pomislim što bi Petar Kočić, ako nas gleda iz neke prizme sa onoga sveta, rekao na mogućnost da smo njegovog Davida igrali u Beču.

U Beogradskom dramskom pozorištu trenutno pripremate novu ulogu u predstavi „Rekvijem” Hanoka Levina, koju režira Vaša kćerka Milica Kralj?

Nema nikakvog smisla da odbijem kćerku. A i dobar je komad. Zaslužuje da bude odigran. Milica ne voli, kao što nije volela ni moja majka, da govorim malo glasnije, a to mi se ponekad dešava. Majku sam uvek ubeđivao da je to moj prirodni ton, ali je to ona doživljavala tragično. Te situacije i Milica ponekad doživljava tragično. Lepo je raditi s njom, jer ima plan, ne improvizuje kao reditelj.

Pamtimo i Vaše reči: „Samo da uzmem vazduh i nastavljam. Uvek ću biti glumac”...

To je opet kontra od one prethodne izjave. Treba čovek da sedne na klupu pored Dunava, da se vrati i razmisli o čemu je pričao. Šta se napravilo od tebe kao čoveka? Nemaš pravo da odbacuješ glumu, koja ti je božiji dar, da je zapuštaš, da bude malodušan. Protiv sam sentimentalizma, da od prošlosti pravimo nešto što je nedostupno. Pogubno je gledati na prošlost kao na žal za mladošću, već kao na nešto što je lepo i posle čega opet trajemo. Imao sam tokom karijere u jednom mesecu više predstava nego što je bilo dana. Igrao sam prvo na velikoj, a u kasnijem terminu na maloj sceni. Bio sam mlad i moglo se. Imao sam i razlog zašto toliko radim. Svaku od tih uloga sam voleo!

Ljubav je ipak, Vaš glavni motiv?

Bez ljubavi nema ništa. Ona je kontrolor svega što radimo. Volim svoju suprugu Sonju i nastojim da sve što radim bude dobro jer joj se tako, na neki način, udvaram. Naravno da beskrajno volim i svoju Milicu, ali kod supruge uvek očekujem da vidim da li ću kod nje da prođem kao čovek koji ima vrednosti. To se vidi uvek u očima.

Borka Trebješanin

-----------------------------------------------------------

Kafana je Vaša velika škola?

Kafana je veliko iskustvo, ne samo za glumce, nego i inače. Mislim da je to škola mnogim ljudima. Ona je mesto gde možete rasterećeno da se školujete, da upoznajete ljude, da se s njima družite, sretnete s ljudima s kojima se, inače, ne biste sreli. Gde su ljudi opušteni. To je jedino mesto gde smo to što jesmo. Bunim se protiv kafane kao nečeg omraženog. Ne slažem se s konstatacijom da je kafana mesto gde se samo pije. Mada volim da pijem i tako sam se uvek izjašnjavao, ali je to i jedan od razloga što mogu da se družim s ljudima svih mogućih profesija. Gde su ljudi otvoreni, gde padaju maske.