Суботица – После два месеца проба, ансамбл Драме на српском језику суботичког Народног позоришта преселио се на велику сцену театра „Јадран”. Редитељ Андраш Урбан довршава рад на Шекспировом „Јулију Цезару”, чија премијера се очекује 16. децембра.

– Од неколико комада, о којима сам размишљао заједно са управом позоришта, одлучио сам се за ’Јулија Цезара’. Провоцира ме то дело, за које се не може рећи да нема везе са стварношћу која нас окружује, или прошлошћу која нас је снашла. Ако ме питате у ком времену се одиграва представа, рекао бих да бих волео да се никада не одиграва, али нам се, ипак, одиграва увек – објашњава Урбан за „Политику”.

Андрашу Урбану ово је четврти Шекспир, након младалачке режије „Хамлета”, затим „Укроћене горопади” и „Буре”.

– Шекспира не треба доживљавати само као драму и литературу, него као позориште – каже Урбан, док са техничком екипом решава функционисање сценографије, рађене по његовој замисли.

На позорници десетак младих глумаца – Љубиша Ристовић, Марко Макивић, Владимир Грбић, Срђан Секулић, Зоран Бучевац, Ференц Петер, Имре Микеш Елек, Арпад Месарош, Милош Станковић, Лука Миховиловић, Милан Вејновић, Бранко Лукач, и три глумице – Миња Пековић, Сузана Вуковић, уједно и асистент редитеља, и Сања Моравчић. На њима су костими које је урадила Ирена Белојица.

– У позоришту ’Костолањи Дежо’ сам слободнији, у том смислу што радим са екипом коју боље познајем, и они мене, па имамо врсту ’позитивне завере’. Али, када радите као гостујући редитељ, увек постоји врста ризика докле редитељ може да иде. Наиме, не подносе сви једнако излазак на терен несигурности. Представа није резултат нечега што сам замишљао пред пробе, већ буквално доживљавам позориште док га радим у одређеном простору и времену. Наравно да је слика или ситуација доминантан моменат у постављању сцене, али то није преношење слике коју човек има у глави, већ оних осећања, размишљања, мисаоне структуре која одређује представу – сматра редитељ.

Трошити време публике на јефтину забаву или рад за публику која очекује неку врсту слатке досаде, није оно што занима Урбана. Он сматра да је и код нас веома мало позоришних стваралаца који следе и развијају свој концепт.

– Никада ме није занимало досадно позориште. У младости, заједно са вршњацима, желео сам да се бавимо нечим другим. Срећан сам јер мислим да и даље радим оно чиме сам почео. Понекад човек залута, али мислим да сам у себи успео да се вратим првобитним стварима у позоришту. Има пуно компромиса, наравно, и у начину како се изражавам, и у комуникацији са глумцима. Радим и драмске текстове, а не мислим да је драма и вербално најбитнији и једини начин изражавања, али јесте најфункционалнији и уобичајени. Можда се ових дана мање смешкам јер сам у финализирању једног процеса који сам почео пре два месеца, сада се преламају размишљања о ’Јулију Цезару’ који је прича о политичкој моћи, преузимању те моћи, убиствима, људским неморалностима, људској жртви, атентату – све су то теме које човек преживљава. Ипак, уживам у послу који радим, али то је такав посао, као код свих који озбиљно раде: тешко је и мучно и болно, и дешава се да патиш – искрен је Урбан.