Место у врху великог гостинског стола у Српској књижевној задрузи, где седе писци чија се књига представља, јуче је било празно. Говорило се о последњем роману Моме Капора, недавно преминулог сликара и књижевника, „Како постати писац” (роман – приручник), који се појавио крајем јануара, непосредно пред одлазак аутора на лечење у Истанбул.

Рукопис романа Капор је предао СКЗ у децембру прошле године. О књизи су говорили Дарко Танасковић и Драган Лакићевић, одломке из романа читао је Срба Милин, а представљању књиге присуствовали су, између осталих, супруга Љиљана, Рада Ђуричин, Матија Бећковић, пријатељи и поштоваоци писца.

Момо Капор, подсетио је Дарко Танасковић, упознао се са „плавим књигама” СКЗ у стричевој кући, а онда је постао аутор ове издавачке куће. Нашем најстаријем и најугледнијем издавачу даривао је три своја последња наслова: „Ивану”, „Исповести” и сада „Како постати писац”. Тако је Капор помогао Српску књижевну задругу у овим тешким временима када то не чине они чија је то обавеза. Роман „Како постати писац” написао је академик Капор, академик живота, лепоте и љубави. Реч је о књизи пуној љубави, јер Капор без љубави није умео да живи. Његова оловка је писала срцем, а писаћа машина пратила ритам срца. Ова књига је, на неки начин, резиме свега што је написао, у њој су и „Провинцијалци” и „Фолиранти”. Са овом књигом настављамо дијалог са писцем и самима собом.

„Како постати писац”, истиче Драган Лакићевић, питају се они који тек почињу да пишу и они који су већ штампали десетине књига и добили многа признања. Велики зналац човекове природе и душе, тананих осећања и скривених мисли, али и тајни уметничког заната, Капор се у овом роману бавио темом: како постати писац, у књижевности, у друштву, у сопственим очима. Пред читаоцима је духовита анатомија књижевног живота и уметности – мале и велике.

Иако Капор није волео ни да слуша, ни да даје савете, у овом роману је и неколико цитата великих писаца о „мукама с речима”.

Орхан Памук: „Најтежа је увек прва реченица”; Сомерсет Мом: „Постоје три правила за писање романа, али, нажалост, нико не зна која су”; Томас Ман: „Писац је особа којој је писање много теже него другима”; Станислав Јежи Лец: „Савет писцима: понекад само треба да престанете да пишете, понекад и пре него што почнете”; Ежен Јонеско: „Нико, у ствари, никога не инспирише, свако се инспирише собом и својом тескобом, на крају крајева. И заиста је тако: сами смо себи инспирација као и наша тескоба, може нас инспирисати и нечија туђа тескоба, али то није тако добро као своја”.

З. Р.