Пре два месеца известили смо како је, поред б-мол „Опела” Стевана Христића, у Атријуму Народног музеја у Београду изведена и „Разгледница” – кантата савремене београдске и њујоршке композиторке Милице Параносић на стихове мађарског песника антифашисте Миклоша Раднотија – жртве наци-концлогора на Црном врху, код Бора. Дело Милице Параносић (два дана касније изведено на Раднотијевом меморијалу у Будимпешти) остало је тада доступно публици у Атријуму на једном компакт-диску „на извол’те, и кол’ко дате”. Ауторка (да подсетимо), својевремено дипломац београдског ФМУ, па стипендисткиња на мастерсу њујоршког Џулијарда, деценију и по је предавач „музичке технологије” у електронском студију Џулијарда и кооснивач фестивала електронске, интерактивне музике на тој њујоршкој, једној од водећих музичких академија у свету... Зашто се сада враћамо на једно од њених ретких гостовања у свом граду? Зато што се даља прича о концертима и концептима „мало” разликује од уобичајених.

Пре десетак дана (22. јуна) у харлемском одељењу њујоршке Народне библиотеке у 124. улици, приређена је, уз улазницу од 15 долара, донаторска приредба под слоганом „Дај им да порасту”. Милица Параносић је ту представила, речју, видеом, музиком свој једномесечни боравак и рад, пре годину дана, у Копеји, селу у сливу реке Волте у Гани, западна Африка. Томе је претходио телефонски позив из Копеје. Звао ју је Кофи, десетогодишњак, глава породице, некако се домогао неког мобилног телефона. „Када долазите?”, питао је. Даљи кратак разговор описује Милица: „Заплакала сам када сам чула Кофија. Хтела сам да му објасним – да с мојим финансијским  могућностима, и помоћи за коју сам била сигурна да ћу је добити, укључујући и од Џулијарда, али сам се преварила – није лако одговорити на то питање. Кофи није тражио причу, него одговор. Када? Кофи никада не плаче. И ја сам се трудила да задржим сузе. У јулу, рекла сам. Ког дана, питао је Кофи. Петог јула, одговорила сам. Веза се тада прекинула.” Отићи ћу, како знам и умем!”

Имала је жељу и енергију да нешто ради, мањак пара за пут и вишак интересовања за афричку изворну културу. Пре годину дана обрела се у Копеји, селу са око две хиљаде становника у сливу реке Волте у Гани, западна Африка. Село нема струју, телефон, телевизију, лекара. Од пре две деценије има основну школу. И „Дагбе културни центар” који је основао познати им бубњар Годвин Агбели, а данас га води његов син Емануел. Школа и Културни центар су на растојању од три минута хода. Између њих је једини асфалтирани пут. У „Дагбе центру” има неколико кућица са струјом из генератора и водом. Ту повремено бораве мање групе из САД и Европе, и проучавају како се у том делу Африке удара у бубањ, игра, пева, тка, боји тканина, плету корпе, кува... У основној школи са око 200 ђака, са учионицама голих зидова, излизана пода, с дрвеним клупама и таблом, само у једној има струје (из генератора) и сијалица; има и „компјутерски студио” са једним компјутером старим седам година. Учитељ црта на табли иконице програма и учи децу да типкају по тастатури. Малим житељима Копеје дан почиње тако што они први ујутро устају, спреме кућу и доручак за старије. Нахране козе, живину... Онда полазе у школу у коју треба да стигну пре учитеља, да је почисте... Правило овог живота је: старијима све, деци што преостане (и једно и друго често су близу ничег). Рађа се, живи и умире по начелу „десило се”.

Милица Параносић међу афричким ђацима

У Копеју Милица Параносић је стигла са својим лаптопом на батерије и микрофоном. Управитељу школе предложила је да учи децу енглески језик. Договор је трајао колико и руковање. После, гледајући и слушајући ту децу како певају, тапшу, играју, помислила је – да им покаже како да то уобличе, забележе, прошире... „То радим и на Џулијарду”. Компјутерски „студио” у школи ускоро је био пун деце, смеха, песме.

„Када сам закорачила на онај једини асфалтирани пут између школе и Дагбе центра, знала сам да је то онај корак који ми мења живот. Моја Африка!”, каже Милица. Месец дана касније, на растанку, чврсто је обећала себи и својим „студентима” у Копеји да ће се вратити догодине (то је сада) и организовати сталну музичку радионицу. Надала се да ће с донацијама ићи лакше и успешније. Са Џулијарда су јој пожелели срећан пут и повратак, и то је све. Некако је успела да прибави, као поклон за будућу музичку радионицу, пет компјутера, које ће сада однети у Копеју. „Желим да им пружим информацију о осталом свету”, каже.

Девет је сати пре подне, 19. јун 2009. године. То је значајан дан у Копеји. Дешава се нешто чега раније ту није било.  Цело село је на окупу, дошли су и из суседног. Кишни је период, али киша не пада. „Бог је с нама”, примећује управитељ школе. На отвореном, Милица и њени ђаци показаће шта су научили, припремили. „Била је то четворосатна приредба, каже Милица, интердисциплинарна, песме, играчке нумере, скечеви, записи звукова и њихово обликовање на оном једином школском компјутеру и мом лаптопу на батерије; у учионици – изложба цртежа; и много озарених лица, загрљаја.

Као што рекох Кофију, бићу тамо 5. јула. Како знам и умем!”, поручује Милица Параносић.

Владимир Стефановић