Лингвиста светског гласа

Навршило се педесет година од смрти академика Александра Белића 2. 8. 1876–26. 2. 1960) првог српског лингвисте светског гласа, дугогодишњег председника Српске академије наука и уметности (од 17. фебруара 1937. до смрти). Студије је завршио у Русији код најугледнијих слависта и вратио се у Београд на Велику школу, касније Београдски универзитет. Бриљантан студент, наставио је своје научно изграђивање и убрзо стао уз раме најугледнијих лингвиста у свету, и то као први српски лингвиста.

Александар Белић је већ пре Првог светског рата засновао широку научну активност око Београдског универзитета и Српске краљевске академије. С почетка 20. века засновао је српску дијалектологију као научну дисциплину и покренуо часопис Српски дијалектолошки зборник (1905), који излази до данас. Такође је покренуо часопис Јужнословенски филолог (1913), најзначајнију публикацију на словенском југу, један од најугледнијих часописа уопште у словенском језичком свету. После Првог светског рата чинио је велике напоре у обнови српске интелигенције. Те године се памте и по изузетним Белићевим залагањима за помоћ руској емиграцији која је после октобарске катастрофе што је задесила Русију стигла у Србију и нову југословенску државу.

Још пре Првог светског рата Белић је осетио потребу за оснивањем једног часописа који би се бавио питањима српског књижевног језика и језичке културе. Тако је покренут часопис Наш језик (1932), чији је главни уредник и аутор многобројних прилога био опет Александар Белић.

После Другог светског рата Белић је опет био на челу Српске академије наука и уметности. Иако је био већ у поодмаклим годинама, улагао је велике напоре да се поново научни рад покрене. Реорганизовањем научног рада у Академији основан је велики број научних института, међу њима и Институт за српски језик (1947), у који су из Академије пренесени крупни задаци из области језичких изучавања. Александар Белић је постао први директор Института и остао на његовом челу до краја живота. Упоредо с покретањем научног рада он је водио бригу о стварању научних кадрова – с факултета је доводио даровите студенте, који су по дипломирању постајали асистенти. Сва четири прва асистента стасала су у изванредне научнике, а међу њима су троје постали академици (Ивићи, Павле и Милка, и Ирена Грицкат). Поново је покренуо сва три часописа која у току рата нису излазила. Врло истакнути млади Белић је одбио позив и част да дође на Московски универзитет, јер је сматрао да је његова дужност да развија науку у Београду – постао је после Другог светског рата почасни професор истог тог универзитета (1947).

Александар Белић се интензивно бавио научним радом. Био је угледан учесник на међународним научним скуповима из лингвистике – 1933 у Риму, 1936 у Копенхагену. Њему је било поверено организовање Трећег конгреса светских слависта у Београду, у јесен 1939, који је он, због почетка Другог светског рата, отказао. После Другог светског рата у земљи је обновио Друштво наставника српског језика, а основао је и Славистичко друштво Србије, чији је био први председник. Компетентни су показали да су неке идеје које је заступао Александар Белић у свету постајале актуелне и по неколико деценија касније. Објавио је и двотомно дело општелингвистичког карактера О језичкој природи и језичком развитку. Велики труд посветио је и савременом српском књижевном језику и изграђивању српске језичке културе. Белићу припадају и заслуге за покретање катедре за језик на Коларчевом народном универзитету.

Сутра у подне у Саборној цркви у Београду биће одржан помен Александру Белићу.