Једна светска оперска премијера десиће се ускоро у Мадленијануму. Чувену комедију Никола Макијавелија „Мандрагола” Иван Јевтић преточио је у музику, у истоимену оперу чије ће прво извођење бити 16. децембра. А уз рађање ове представе, и нешто несвакидашње, што се мора забележити: гђа. Мадлена Цептер поручила је од познатог композитора, који је више од пола живота провео у Француској, да напише оперу за њихов театар. И, за мање од две године, ево и Јевтићевог дела – прве домаће опере на овој сцени.

Више од сто дела је у вашем опусу. У том великом стваралачком раму какво место има ваша прва опера?

Сада, када сам је написао, знам да је опера најкомплекснија форма музичког изражавања. Морате знати све музичке референце да бисте једно такво дело створили. Посебно је важно постићи равнотежу између певача и оркестра. Иначе, мислим да је добро што је ово комична опера. Почетак 21. века прилично је туробан, као што је и прошли, судећи по свом интелектуализму у музици, доста таман био. Очекујем да ће људи одлазити са ове представе радосни као деца, са осећањем лагодности. Зашто слушати ствари које муче публику и, на крају крајева, саме музичаре? Ретке су комичне опере у овим модерним временима и управо то, по мени, једна је од предности моје „Мандраголе”.

Вратио сам се са пробе, где оркестар са лакоћом свира музику која је доста транспарентно писана. То је проширени камерни оркестар, са интересантним удараљкама и необичним бразилским инструментом – квика. Ово дело помало и личи на некакав мост између Европе, то јест наше православне музике, и Бразила. Ја сам тамо радио и њихова музика оставила је у мени дубок траг. Скоро несвесно, само потеку из мене ти њихови ритмови и хармоније. Радовао бих се када би „Мандраголу” видела и публика у Бразилу.

Мандрагола је „магична”, љубавна трава, и лек је и отров. Истоимена комедија вековима је „отров” за публику. А за композитора...?

Мене су пре свега омађијале чудесне ситуације у овој комедији, све те пишчеве враголије, па је и моја музика таква – враголаста. Има брзих промена, гегова, смеха и весеља, у духу тог времена. Има и цитата музике ренесансе, улазим у њих и излазим из њих ... и враћам се у свој основни музички ток. И, после свих тих комичних ситуација, на крају представе рађа се дете. Е, то већ има једну другу ноту, социјалну, да је тако назовем. Финале опере – то је ода наталитету.

Је ли и овај наслов наручен или је „Мандрагола” ваш избор?

Оно што ми је било најважније – имао сам одрешене руке. Пауло Коељо у својој књизи „Победник је сам” веома оштро је описао сав онај гламур који прати уметнике на путу до остварења свога дела, говори о притисцима разним. Клановским, политичким, свакојаким... Овај мој случај готово је револуционаран. Ниједан притисак, ниједна баријера није постојала и зато је и изишла слободна, духовита, весела опера, јер сам се ја тако осећао док сам је писао. У први мах, носио сам се мишљу о савременој причи, саркастичној, на тему пластичне хирургије, у њој је Београд и „позорнице” каква је његова данас чувена Силиконска долина... Касније сам се предомислио, изабрао „Мандраголу” и Макијавелијеве стихове, а тај мој поменути либрето оставио за неке будуће дане, као дуг самоме себи.

Сви ликови у опери носе имена као и у Макијавелијевој комедији, осим главне јунакиње Лукреције која је постала Изабела. Зашто?

Само из музичких разлога. И-за-бе-ла, И-за-бе-ла ... то се лакше пева, и лепше је за ухо.

Овде сте се окружили интернационалном екипом. Намерно или спонтано?

Ово друго је у питању. Ја сам хтео неке људе, као што је македонски редитељ Слободан Унковски, а после један човек повуче другог... и, тако то крене. Па, имате сценографа Мету Хочевар (Словенија), па костимографа Ангелину Атлагић (Србија), сценски покрет ради Димитрис Сотириоу (Грчка)... На премијери, и репризи наредне вечери, дириговаће добар познавалац моје музике Оливије Гранжан (Француска), а даље наша Весна Шоуц-Тричковић. Томе се није тежило, али у овом пројекту десила се та мала Европа. И, то видим као извесну предност „Мандраголе”.

У Народном позоришту била је недавно премијера Камбасковићеве „Хасанагинице”, сада ћемо, с друге стране реке, имати „Мандраголу”. То мало личи на буђење домаће оперске сцене. Наша дела, међутим, овде су се углавном тешко примала. Постоји ли такав страх код академика Јевтића, оперског дебитанта?

Не, ово је ведра, комична опера. Написао сам је за годину и четири месеца, а та брзина подразумевала је и велики рад. Седам-осам сати дневно посвећивао сам „Мандраголи”. Све без одмора и без викенда. Тежак је то темпо, али сам ја све време био радостан, данас као да ми недостаје једно такво огромно задовољство. Премијеру дочекујем са оптимизмом, јер видим радосне певаче. Кад певају са осмехом на лицу, мени је то најбољи знак.

Мухарем Шеховић

-----------------------------------------------------------------

Музика за шест фестивала

Има ли још наруџбина, неких мањих?

Има, из Француске, за један европски блех ансамбл, из Амијена (Пикардија). Најбољи дувачи из многих земаља биће у том оркестру и моју композицију „Он се враћа у пролеће” свираће наредне године, чак на шест фестивала.