На Правном факултету Универзитета у Београду, до 30. јануара, траје изложба која је посвећена Слободану Јовановићу, поводом 140-годишњице његовог рођења. На њој су приказани живот, стваралаштво и просветитељска мисија једног од највећих интелектуалаца у српском народу. Изложба, чији је аутор Олга Красић-Марјановић, ће како за „Политику” каже др Јовица Тркуља, професор Правног факултета и аутор текста у каталогу, „бити представљена у свим градовима Србије који испоље интерес, а надам се и у дијаспори.”

У каталогу за изложбу кажете о Слободану Јовановићу да је „тако велик и непоновљив”. Па опет, о њему се суштински не зна много?

Слободан Јовановић је био човек срећне научне, али несрећне политичке звезде. Имао је несрећу да скупо плати своја политичка и патриотска уверења. Јула 1946. године осуђен је као издајник и ратни злочинац зато што је био председник владе Краљевине Југославије у избеглиштву. Након тога, он је на вечну националну срамоту био остракизован, а књиге које је написао углавном су уклоњене из јавних библиотека. Све до распада комунистичког режима у Југославији 1990, његова дела нису могла бити објављивана у земљи. Тиме је учињена велика неправда према Слободану Јовановићу и његовом делу, али и према читавом низу генерација младих српских интелектуалаца који су у доба свог духовног профилисања били лишени тако драгоценог и важног учитеља, какав је био Слободан Јовановић.

Велику неправду за то, сматрате, сноси репресивни режим али и САНУ и Правни факултет на којем је био дугогодишњи професор.

На жалост, саучесници у тој неправди, односно кривици, биле су ове институције, али и сви ми који смо непосредно или посредно, нечињењем или недовољним чињењем, допринели томе да Слободан Јовановић – који би чинио част свачијој науци и свакој националној култури – буде окрутно одбачен. На срећу било је и оних који су допринели да се Јовановић и његово дело врате у завичајно окриље: Радован Самарџић, Живорад Стојковић, Миодраг Јовичић, Милорад Екмечић, Данило Баста и Александар Павковић. Правни факултет у Београду и САНУ организовали су два научна скупа и објавиле зборнике посвећене његовом лику и делу: „Слободан Јовановић у свом времену и данас” (1991) и „Слободан Јовановић – личност и дело” (1997).

Слободан Јовановић је рехабилитован пре две године. Има ли његово научно дело утицај какав заслужује?

Поменуте књиге о Слободану Јовановићу и правна рехабилитација омогућили су да деценијама прећуткивано и непознато дело проф. Јовановића најзад постане део научне, културне и политичке баштине Србије. Међутим, то није нимало лако. Јер, личност и научно дело Слободана Јовановића било је прекривено тешким покровом заборава и идеолошким дисквалификацијама. Више се и даље воде тзв. идеолошки спорови о његовој улози у избегличкој влади и он се и даље оптужује као српски националиста и поборник четничког покрета, него што се његово научно и литерарно дело проучава, студира и постаје саставни део наше науке и културе.

Драгољуб Јовановић је писао да мало ко у нас тако дубоко верује у велику судбину и способност нашег српског народа као Слободан Јовановић...

Своје ставове о српском националном карактеру Јовановић је систематизовао у расправи „Један прилог о Српском националном карактеру”. Та расправа је објављена постхумно 1964. и она има тестаментарни карактер. Он није био нимало заслепљен, нити је подлегао апсолутизацији нације– нација сама собом не представља вредност. Своје анализе је заснивао на сазнањима и других (Доситеја, Вука, Ристе Радуловића, Јована Скерлића, Јована Цвијића). Он се налази на тој линији. Оно што је он запазио и истакао у расправи, то су особине динарског типа нашег човека који је ближе дефинисао Цвијић. Али, он  је отишао корак даље: јасно је видео добре особине (родољубив, осећајан, с разумевањем за другог), али  и мане динарског типа (виолентан, плаховит, жустар, неспреман на договор и компромис, на постизање циља лаганим путем а не пречицом). Јовановић је заговарао дисциплиновање динарског типа (не насилно, политички, педагошки) већ да се његове особине облагороде и учине продуктивним.

Ви сте један од ретких интелектуалаца који се несебично труди да у фокус српске научне мисли врати неке, на жалост, заборављене великане.

Након деценија оловних и вунених времена, крајем 80-их годна XX века, нас неколицина на Правном факултету (Божа Марковић, Драгаш Денковић, Миодраг Јовичић, Момир Милојевић, Данило Баста, Драгољуб Поповић) осетили смо потребу да се окренемо својој научној баштини и у њој потражимо ослонце будућности. У том циљу смо почели да обележавамо на достојан начин значајне датуме и годишњице везане за историју Правног факултета и знамените професоре. Познато је да су професори београдског Правног факултета у XIX i XX веку у већини формирани на основу најбољих европских узора. Они су вршили просветитељску мисију у Србији: преношеље културних и научних достигнућа из развијених европсих земаља у Србију. Као образовани, модерни просветитељи, школовани у Европи они нису само Европу уводили у Србију, већ су и Србију уводили у Европу. Али, не Србију, примитивну, епску, патријархалну већ једну нову, чија се младеж школовала на најпознатијим европским универзитетима, ону у дипломатским фраковима и за универзитетским катедрама. Лице једне такве Србије однеговано и отмено најбоље се види у корифејима (од Стерије и Димитрија Матића, преко Живојина Перића, Слогодана Јовановића до Томе Живановића, Ђорђа Тасића, Михаила Илића, Радомира Лукића и др.) који су као лучоноше проносили свећу слободе и науке Србијом и чији су трагови остали до данас као драгоцени белег слободе у овом делу Европе.

Зашто смо и данас толико склони забораву?

Ми смо као народ склони неподношљивој лакоћи заборава, који и данас царује Србијом. Још горе, Срби су вазда имали најгори однос према својим најбољим и најмудријим људима које су, по правилу, омаловажавали, прогонили и осуђивали. Овај својеврсни остракизам интелектуалаца је прескупо коштао српски народ и његову државу.

Анђелка Цвијић

---------------------------------------------------------

Савременици о Слободану Јовановићу

Проф. Др јовица Тркуља и Маринко Вучинић приређивачи су и књиге „Савременици о Слободану Јовановићу” која је, како каже наш саговорник, својеврсни пледоаје за критички однос према Слободану Јовановићу.

– И идолатрија и дивинизација Слободана Јовановића су опасне. Наиме, баш зато што је био тако велик и непоновљив, он не заслужује да се према њему и његовом делу односимо идолопоклонички, без критичког и одмереног става. Отуда Јовановићева личност и дело нису никакви идеалтипски обрасци, већ манифестације једне ауторске личности, те као такви подлежу мерилима критичког просуђивања.