Глумац Предраг Ејдус тумачиће Нушићевог јунака Спасоја Благојевића у представи „Покојник” чија ће премијера, у режији Егона Савина, бити изведена вечерас у 19.30 сати на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Ејдус је већ у два наврата играо у поменутом Нушићевом комаду. Давне 1988, у режији Павла Минчића, на сцени националног театра у Земуну, тумачио је господина Новаковића. Неколико година касније, играо је лик Павла Марића на телевизији, у режији Александра Мандића.

– Дуго година нисам играо Нушића. Можда је то и добро. Нушић је богат писац; наоко делује да га је лако освојити, а, заправо, тражи  велико мајсторство. Понекад се глумци „дохвате” Нушића, почињу да га черече такмичећи се између себе ко ће да буде духовитији. Тако се губи оштрина Нушићеве идеје, мисли. Да сам га радио као млад, када сам имао мање искуства, можда би се то и мени десило, али с обзиром да сам почео да га играм кад сам имао мало више искуства, схватио сам да га треба озбиљније третирати – каже Ејдус.

Са годинама и искуством, наглашава наш саговорник, сазревао је, као што је играо и поменуте Нушићеве јунаке у комаду „Покојник”.

– Радимо изузетан Нушићев текст који се можда мало ређе игра него што су се играли, и играју, његови других комади. „Покојник” је последње написано Нушићево дело у којем је, можда, аутор био најоштрији у свом обрачуну са средином, одређеним појавама у држави и са, рекао бих, надолазећом неидентификованошћу некаквих међуслојева. Јунаци Нушићевог „Покојника” успевају да опљачкају једног узорног грађанина који је, на легалан и поштен начин, створио своју имовину. На крају га и екскомуницирају из друштва... Било је разних екскомуникација у овој држави, рекао бих, кроз читаво прошло столеће, па, ако хоћете, и у овом новом миленију. Од разних национализација, конфискација, приватизација, пљачки свих могућих врста, до огромне државне корупције. Комад је јако актуелан и поред тога што га је Нушић писао 1937. године. Зачуђујуће је колико се ништа није променило. Иако се комад „Покојник” води као комедија, ми покушавамо да га одиграмо као драму која, наравно, има и комичних елемената.

Лик Спасоја Благојевића, чини се, у потпуности сте освојили?

Спасоје је, практично, коловођа целе приче, негативац, типичан представник неког међуслоја. Није ми било тешко да га освојим јер таквих људи има много око нас. Виђамо их сваког дана, било да их лично познајемо или их препознајемо из штампе, јавности. Свакодневно се срећемо са разним бизнисменима или неким непознатим људима који држе много фирми. Имамо примере да људи умиру од глади, штрајкују на пругама јер им не исплаћују плате, а онда се испостави да том неком непознатом лицу, које је бескрајно богато, не пада на памет да исплати те људе. Са друге стране, стално се појављују афере: реформише се судство, доносе се нови закони али се не доносе пресуде и слабо видимо да се те афере завршавају неким судским епилогом који би био задовољавајући за оне који су опљачкани. Живимо у мрачном времену, и овакав комад је сигурно идеалан као нека врста наше личне уметничке катарзе у односу на оно што живимо па, ако хоћете, у много чему одређују и путеве политичког живота.

Редитељ Егон Савин комадом „Покојник” жели да поручи да је корупција ушла у све поре живота, чак и у породицу, љубавне односе, пријатељства...

По свему судећи, то је тачно. То је постао такав карцином да тешко то само закони могу да реше. Дошли смо до те тачке суноврата морала, критеријума, државе, друштва, да је то наравно ушло и у породицу, у пријатељства. Овде, једноставно, немате право да будете болесни, сиромашни. Оног тренутка када си депресиван, болестан, сиромашан, ти си изопштен из друштва. Само успевају они који на све могуће начине увећавају и умножавају свој капитал. Значи, све је дозвољено. То неће бити лако искоренити. Наравно, корупције има свуда у целом свету, али друштва, државе, тамо су дошли до нивоа да се то, ипак, на одређени начин контролише. Овде, чини ми се да те друштвене и политичке воље нема. Чак и најобичнији грађани сматрају да је бесмислено на поштен начин нешто стећи. То је озбиљна болест. Проћи ће много времена да се то спере.

Лик Спасоја Благојевића је прва улога коју радите у националном театру после одласка са чела куће. Да ли је теже бити на сцени или у управничком  кабинету?

Тешко је и једно и друго. Мислим да је теже бити на сцени, ако то зовете кабинетом. Наравно да није лако бити ни на челу Народног позоришта, поготово у оваквим условима у којима живимо. У оваквим односима државе према култури, са оваквим људима који тренутно воде културу, са оваквим недореченим Законом о култури, са његовом, по мом мишљењу, спором имплементацијом. Имамо несавршени, недовршени, недорађени Закон о култури. То ће се показати, чини ми се, кроз праксу. Опет имамо губљење времена, таворење... Бојим се да ће се, ако се овако настави, озбиљне институције културе урушавати све више и више.

Недавно сте изјавили да је предлог Закона о култури из времена када је Воја Брајовић био министар културе био много бољи. Да ли у тој тврдњи има и нешто лично?

Не, нема ништа лично. Прочитао сам и један и други закон. Чак и тај претходни није био идеалан. Овај, који је сада донет, заправо је само један пабирак Закона, по мом дубоком уверењу. Многе области су испуштене, многе области су нејасно дефинисане. Биће тешко да се тај Закон конкретно примени. Мислим да ни тим законом нити подактима неће бити решен кључни и основни проблем велике националне куће. Ова кућа не само што има превелики број људи, него она није ни добро организована. Уметност и уметнички чин у овој кући морају бити апсолутно у првом плану. Да би се дошло до врхунских уметника, мора бити озбиљних селекција, а оне у овој кући нису вршене деценијама. Овде се не удружују најбољи, не постоји могућност планирања неколико година унапред. Уметност је, с једне стране, привилегија али је, са друге стране, и велика обавеза коју треба испуњавати.