Џером Дејвид Селинџер

Сада, после смрти Џерома Дејвида Селинџера (1. 01. 1919–28. 01. 2010), једног од најчитанијих и најзначајнијих америчких писаца 20. века, хоћемо ли га се сећати као чудака и усамљеника, или га носталгично поистовећивати са његовим најпознатијим јунаком Холденом Колфилдом, из његовог култног романа „Ловац у житу” из 1951. године?

Најпре га памтимо као идола америчке образоване омладине, као аутора који је утицао на литерарне укусе генерација младих широм света, који су били „деца у једном глувом и глупом свету, преосетљива деца у свету ’звукова’, док је Селинџер само певао њихову песму”, како је рекао један амерички књижевни критичар. Зашто је Холден Колфилд био јунак младих и оних који су у духу млади или живот заувек посматрају „очуђено” (Мел Гибсон у „Теорији завере”, Ричарда Донера, стално купује „Ловца у житу” и непријатно се осећа ако ту књигу нема увек уз себе)? Због тога што је Селинџер писао невином и себи окренутом човеку, младом, чистом, и блиском „космичким силама”, о надањима и страховањима које носе сви млади, о људима који су и сами носталгични и неприлагођени овоме свету. Селинџеров Холден Колфилд, кога су одувек поредили са пустоловом и шармантним Твеновим мангупом Хаклбери Фином, или чак са Џојсовим „Улисом”, уздржава се да у снегу завејаној природи баци грудву, јер све је тако „лепо и бело”. Када после неуспелог бекства из интерната и тродневног лутања Њујорком ипак „положи оружје” и врати се кући, његова мала сестра каже: „Ти не волиш ништа што се дешава!”, он одговара да је то због тога што је тако тешко концентрисати се. Ипак, Холден је постао култни лик светске књижевности због тога што је његов потајни идеал да кад порасте лови и спасава децу која, играјући се у житу, и не слуте да их у близини вреба провалија. „Дирљиви неуротичар” Холден Колфилд је „мали Кант свог сопственог етичког система”, по речима Воје Чолановића, и када читамо његову прозу имамо осећај неспорне љубави, носталгије за љубављу, као у „Љубавној песми” групе „The Cure”.

Популарност романа „Ловац у житу” не смањује се, како каже Флавио Ригонат, који је преводио Селинџера, и у протеклих 60 година ова књига објављивана је у укупном тиражу од преко десет милиона примерака. „На листи најбољих америчких романа увек је међу првих десет, а по многим анкетама најбоља је књига икад објављена у Америци”, објашњава Ригонат. Код нас је, поред Ригоната и Николе Кршића, Селинџера, између осталих, преводио и Драгослав Андрић, а издавачка кућа „ЛОМ” објавила је четири његове књиге.

Џером Дејвид Селинџер рођени је Њујорчанин, син кливлендског рабина и Марије, рођене Џилић, жене нашег порекла. Селинџер је био учесник Другог светског рата, преживео је голготу искрцавања на Нормандију, женио се два пута, а његова ћерка из другог брака Маргарет Селинџер написала је пре десетак година аутобиографију, посвећену углавном лику њеног славног оца, коју је назвала „Ловац на снове”.

Уобичајено је мишљење да је Селинџер и најмање плодан амерички писац. После „Ловца у житу” објавио је још четири новеле и 30 приповедака, а популарност га је пратила и због књиге „За Есме – девет прича”, која је такође проглашена за једну од најбољих књига у америчкој књижевности. Уследила је, затим, сага о деци породице Глас, у књигама „Френи и Зуи”, „Високо подигните кровну греду, тесари”, „Симор: увод”. Од 1963. године Селинџер је живео повучено у Њу Хемпширу, ништа није објављивао (иако се причало да чува 15 необјављених књига у сефу), а у једном интервјуу је казао: „Чудесан је мир када ништа не објављујеш. Тишина, спокојство. Објављивање је ужасан атак на мој приватни живот…” Селинџер је чак повео и добио судски спор против свог биографа Ијана Хамилтона, који је обзнанио нека његова необјављена писма. По свему томе Селинџер је прави „бартлбијевац”, по књизи Енрикеа Виле Матаса „Бартлби и компанија”, о талентованим писцима који су се на врхунцу каријере повукли из књижевности. Његова јунакиња Френи каже: „Мука ме хвата од онога „ја па ја”. Од мог и свачијег другог. Већ ми је доста свих оних који хоће да некуд стигну, да учине нешто изузетно, да постану интересантни…”.

Марина Вулићевић

--------------------------------------------------

Исповест младе љубавнице

Крајем деведесетих у Америци је објављен портрет Селинџера из пера његове много млађе љубавнице Џојс Мејнард „Код куће у свету” (када су живели заједно, она је имала 18, он 53). Овде је познати писац насликан као мизантроп и чудак, али и као човек који је волео Џејн Остин, водвиље, филмове: „39 степеника”, „Дама која нестаје”, „Одавде до вечности” и „Пинк Пантер”. Сатима је писао и волео је здраву храну. Поменута Џојс Мејнард продала је четрнаест Селинџерових писама из 1972. године на аукцији Калифорнијској софтвер компанији, за 156.000 долара.

-------------------------------------------------

Када је 1951. године објављен „Ловац у житу” одмах је постао бестселер. Писац је био шокиран својом великом фотографијом на корицама књиге и жалио се да га људи пресрећу на улици. После тога је забранио издавачима да на корице његових књига стављају било какве фотографије или цртеже.