Први роман нашег познатог књижевног критичара и универзитетског професора Слободана Владушића „Forward”, у издању београдских „Стубова културе”, још у форми синопсиса добио је стипендију Фондације „Борислав Пекић”. Под мотом „ђаво је увек у детаљима”, и под окриљем жанра крими-комедије, Владушић радњу смешта у Румунију и развија је кроз мноштво трагикомичних појединости.

Хаос истраге убиства новинара Мака Марина дешава се, превасходно, кроз медије, виђен оком камере, а радња се креће од хумора и бурлеске до трагичних обрта виђених у нашој реалности.

Познаваоци кажу да је роман „Forward” један од озбиљних кандидата за НИН-ову награду. Слободан Владушић (1973) до сада је објавио три књиге есеја, студија и критика из српске и светске књижевности: „Дегустација смрти”, „На промаји” и „Портрет херменеутичара у транзицији”.

Најуочљивија особеност Вашег новог романа јесте то што је главна улога дата камери. Да ли поверење указујете њеној „вишој интелигенцији” и свевидећем оку, или сте неповерљиви према оном хуманом у човеку, које треба да истражи истину?

Дарујући камери улогу једног од приповедача „Forwarda” покушао сам да онеобичим и дехуманизујем причу. Разуме се, нисам то учинио тек из разлога пуке литерарне игре, већ зато што сам на тај начин хтео да уведем читаоца у једно постхуманистичко, односно антихуманистичко доба у коме човек више неће бити мера свему, већ сировина за све остало. Ми данас стојимо на прагу тог доба, и ја сам само неке већ присутне реалне тенденције зумирао у свом роману како бих их истакао. А где се нешто зумира, ту више људско око није довољно.

Кроз крими-комедију Ви сте, у ствари, и даље озбиљан критичар: убиство румунског новинара Мака Марина решава се у ријалити шоу-програму који се иронично зове „Правда мора победити”. Да ли је случајно убијен новинар, да ли правда побеђује?

Мислим да је новинар убијен из техничких разлога: прича је однекуда морала да крене. Ипак, око професије Мака Марина заиста се могу исплести неке симболичке везе којих, док сам писао књигу, нисам био свестан, и то је добро јер роман ваљда тиме потврђује да је жив. Било би ужасно да он изговара само реченице које је научио од мене. Што се тиче правде, не чини ли Вам се да се та реч у Србији данас прилично ретко чује? То је лоше знамење. Правда почива на равнотежи, боље рећи на уравнотежености, па није случајно што је њен симбол вага. А Србија данас, на жалост, није уравнотежено друштво. Слаба нам је утеха што је и свет изгубио равнотежу. Јадан је то алиби. Тако сада имамо и студенте права који се хвале да право нема везе са правдом, и новинарски помладак који се хвали својом титулом професионалних незналица и писце који се бусају својом идеолошком униформношћу и једноумљем. Замислите њихов свет: то је „Forward”.

Да, али „Forward” jeи свет са много потенцијалних убица, јефтином телевизијском забавом, плавушама надуваних уста, агенцијама које приређују терористичке игре, насиљем, примитивизмом. Међутим, није убица Ваш главни јунак већ смрт, страх од смрти и ништавила?

Филозофија нам је показала да свест о смрти не мора да изазове само језу већ и једно посебно треперење живота који, тек у друштву те свести, постаје, да тако кажем, животан. Међутим, модерна времена сакривају смрт од човека, па када се она појави онда нам изгледа као силеџија који је дошао да нам нешто отме, а не као суфлер који је све време наше животне представе ту, са нама. Мислим да вечни живот не би био ништа мање ништавило, а у сваком случају, неће ни бити доступан сваком појединцу.

Зашто у причи прелазите границе Србије и одлазите у Румунију?

Српска књижевност није провинцијална књижевност. Она је путовала и пре, и нема разлога да не путује и сада. Отуда и прича у роману „Forward” може да почне у Темишвару, дакле у Румунији, зато што тамо почиње и „Друга књига Сеоба”. Разуме се, није ми био циљ да тиме покажем да волим Црњанског, односно да сам га читао. Постоје дубље везе: један мој читалац ми је, рецимо, сугерисао да је реч „forward” модернизовани превод речи „сеоба”. На томе сам му захвалан, тим пре што мени тако нешто није ни пало на памет. Дакле, за мене не важи правило да када кажем Румунија мислим на Србију. Жао ми је што ћу на тај начин разочарати оне који би све да читају искључиво као политичку алегорију, али мислим да се ипак књижевност не може свести на меру њихове, морам то да приметим, прилично нејаке интелигенције. Румунија је, дакле, једна фикција која се храни симболичким потенцијалом реалне Румуније. Како је тамо, не знам, никада тамо нисам био. Румунија у мом роману и Румунија на географској карти нису отуда исте земље. У суштини, „Forward” се могао догађати, и догађа се, у свакој европској земљи, у већој или мањој мери. Зато, осим неких наших писаца и песника, овим романом ходе и духови Дантеа и Раблеа. Дакле, „Forward” је поглед на Европу са њене маргине, а познато је да се са маргине све боље види него из центра.

Ипак, усред тог мноштва бесмислености и празнине, испразних истрага, провејава носталгија, неоткривена клавирска композиција Дина Липатија, као најдаља тачка до које је стигао људски дух. На којој тачки развоја јесте сада људски дух?

Не знам одговор на ваше питање. Нисам сигуран да га ико зна. Оно што је, чини ми се, једино извесно јесте да године и деценије које долазе неће бити ни налик онима у којима живимо или онима у којима смо живели. То значи да неке од ствари на које смо сада навикли, па их сматрамо природним, неће више постојати. Свет ће, вероватно, бити суровији али они који долазе неће знати за наше данашње значење речи „суровост”. Гледајући у будућност, можемо се и ми питати, као један наш песник византијске провенијенције: „Но, ко ће да нас разуме?”. „Forward” не може да одговори на то питање али ће, надам се, некога од оних који долазе заинтересовати то да нас разуме.