Од нашег специјалног извештача са Берлинала

Берлин - Српски војници у униформама, у исто време са ознакама и официра југословенске Народне армије (СФРЈ) и са амбелмима „сужене“ Југославије (РЈ) и петокраком и још по којом непрепознатљивом значком на капи (?!): одводе муслиманске жене у логоре, силују, користе жене као живи зид, бацају бебу са балкона стана који присилно одузимају етнички чистећи Сарајево... И што је посебно занимљиво, пуцају искључиво на цивиле.

Јер, у филму „У земљи крви и меда“ сценаристкиње, редитељке и продуценткиње Анђелине Џоли, виђеног 9. фебруара на специјалној новинарској пројекцији у Берлину, нема ни трага славним „Зеленим береткама“ нити припадницима ХВО, иако је она на најавној шпици, на српско-хрватској јекавици, лепо написла да су у Босни живели муслимани, Срби и Хрвати.

Хрвати у филму не постоје, а оно мало муслиманских мушкараца (употребљавам реч муслимани, а не Бошњаци, јер их тако назива и Анђелина Џоли), што кроз овај ратно-љубавни-политичко-памфлетски филм протрче, цивили су у покушају организовања гериле, који у једном тренутку изговарају буквално и следеће: „ми не мрзимо Србе, нису сви исти, ми не волимо само Србе-четнике“. Али, и они страдају од српских снајпера. У три секунде пада мртав и чак статиста Бред Пит (као цивил који је покушао да претрчи парче ливаде)...

Другим речима, филм Анђелине Џоли о рату у Босни једностран је, што аутоматски може да доведе у сумњу њене часне, хумане и поштене намере. У филму су једино српски војници bad guys (лоши момци). Додуше, других Срба, до некакве војске, у филму ни нема. Нема ни српских жена, ни српске деце ни стараца. У стриктном држању холивудске драматургије, која налаже да се увек мора јасно знати ко су добри а ко су лоши ликови у филму, Џолијева је баш претерала и то толико да је веома озбиљну тему довела готово на ивицу гротеске...

Из холивудско-џолијевске визуре ствари вам изгледају тако – Срби су једини кривци за рат и једини ратни злочинци, што у завршној сцени признаје и најсветлији српски лик – капетан Данијел, који клекне у блато исперед Плавих шлемова и неколико пута понови: „Ја сам Данијел Вукојевић и ја сам ратни криминалац“. Потом следи одјавна шпица са натписима да је током рата у Босни, „најкрвавијег у Европи после Другог светског рата“, силовано (цитирам буквално) „педесет тисућа Босанака“ (?). На самом крају шпице, тик пред тотално затамљење, пише и да су сви ликови и сви догађаји у филму измишљени и да је свака сличност случајна (!).

Прича о покушају успостављања љубавне везе између српског капетана Данијела и муслиманске сликарке Ајле (први састанак су имали у диску у којем су плесали на песму „Екатарине велике“ када их је изненада раздвојила граната), коју Данијел штити од силовања, а која је пре свега у функцији џолијевске визуре рата и механицистички увезене мелодраме са довољно голотиње и преверзије, неуверљива је. Јер, осим што је лоше глумљена, драматуршки је неиспеглана и неутегнута, што је и иначе велики проблем овог преамбициозног сценаристичко-редитељског дебија, у којем су чак и кључни заплети неразрађени.

Џолијева је као сценариста оптеретила све своје филмске јунаке, па и Данијела и Ајлу, дијалозима који су стереотипне политичко-памфлетске декламације намањене гледаоцима као смерница за разумевање шта она као аутор жели да каже, и који (дијалози) нису у функцији развоја и карактеризације ликова. Као редитељ, није се прославила у раду са глумцима.

Раде Шербеџија као генерал Небојша, Данијелов отац националиста, којем је 13. Ханџар дивизија у Другом светском рату побила породицу, ликом подсећа на Никиту Михалкова. У свега неколико појављивања у филму, има задатак да брзо издекламује све оно од косовске битке наовамо, укључујући и причу о Србима као небеском народу, као и то да изнесе податак да су Срби освојили 80 посто босанске територије, пре него што су се у рат коначно укључили Нато и УН. Кроз тих неколико појављивања, Шербеџијин лик гледаоцима на брзину протумачи српске мотиве за ратовање.

Горан Костић као Данијел ликом подсећа на Данијела Крејга модификованог у фотошопу. Зана Марјановић као Ајла је доста добра, а била би још боља да је редитељка умела да је боље води и искористи, док глумци Никола Ђуричко, Горан Јевтић, чак и Бранко Ђурић играју споредне од споредних ликова српских зликоваца.

Иако углавном статира, од наших глумаца физички је најнаочитији Милош Тимотијевић. Воли га камера. Сви они углавном само пуцају на све стране, а униформе им стално чисте, као што је стално чист и Ајлин жути пуловер, иако спава у логору на поду, чисти, кува, спрема (иако је малтретирају у рату, фризура и шминка је увек како треба !), што су само неки од бисера холивудског погледа на босанску ратну стварност.

Заправо, глумачки најуверљивија, са највише емоција и искрености, иако у малој и краткој улози, јесте сарајевска глумица Јасна Орнела Бери.

Анђeлина Џоли је око себе имала одличан ауторски тим врхунских професионалаца, тако да је технички и продукцијски филм врло добро изведен (музику компоновао Габријел Јаред). Ту се нема шта одузети или додати, осим можда костимографских свесних или несвесних грешака (костимограф Габријеле Биндер).

Општи утисак после јучерашње специјалне пројекције за новинаре, организоване у вечери почетка Берлинала, прилично је млак и већина је после филма изашла потпуно равнодушна. Да иза „У земљи крви и меда“ не стоји холивудска звезда број један, на њега би се брзо заборавило. Али, неће, јер пр служба овог филма не пропушта да нагласи да је госпођица Џоли препозната од стране АWFJ  – Алијансе жена филмских новинара као добитник Награде за хуманитарни активизам, да је добитник награде за Страну личност године босанске дневне новине „Дневни Аваз“ и да ће јој током Берлинала организација „Филм за мир“ доделити своју Специјалну почасну награду за њено супростављање рату и геноциду.

У европским земљама о филму ће се тек писати. А писаће се и после премијера у Сарајеву и Београду...