Текст „Више од терапије” Кристофера Дјуранга је фарсичан, лаган и флуидно разигран приказ лутања, губљења и проналажења у мушко-женским односима. Полазећи од ове комедије, редитељка Оливера Ђорђевић је остварила компактну, сценски узбудљиву, мултижанровску представу у коју су, поред делова из Дјуранговог текста, укључене личне исповести глумаца, текстови инспирисани часописима типа „Cosmopolitan” или „Men’s health”, као ибројни сонгови. Овим драматуршко-редитељским поступком је у огромној мери усложњен идејни корпус представе, знатно су продубљене и надграђене идеје иницијалног текста, много се добило на динамичности и животности радње.

Сегменти Дјуранговог текста изводе се уједначено маниристички, изоштрено гротескно, негде блиско монтипајтоновској естетици што јасно успоставља апсурдна значења према ликовима и заплету. Имре-Елек Микеш игра Бруса, инфантилног, неумерено стидљивог и преосетљивог бисексуалца који очајнички тражи стабилну емотивну везу. Андреа Ердељ наступа у улози мало хомофобичне, крајње неповерљиве и суздржане Пруденс која се зближава са Брусом. Марта Береш, такође врло пластичноигра Брусовог неуротичног психијатра Шарлот а надахнуто је постављен и лик Пруденсиног хистеричног психијатра Стјуарта (Чаба Ралбовски).

Извођење Дјуранговог текста прекида се драматуршки оправданимсценама у којима глумци излазе из својих ликова и неспутано говоре о личним искуствима на пољу емотивно-сексуалних односа, копајући по подрумима болних сећања, усамљености, страхова, скривених чежњи. За разлику од веома артифицијалне инсценације Дјуранговог текста, глумци овде наступају непосредно и директно, пленећи својом провокативном искреношћу. Због сталног напуштања илузије у игри, може се рећи да је представа „Терапија” брехтовског опредељења (у структуралном, не и у политичком смислу). Извођачи разбијају илузију, на различите начине, укидајући тако пасивни статус гледалаца. Осим што често улазе и излазе из својих ликова, они најављују сцене из Дјуранговог текста, истичући и њихове наслове, улазе у директну комуникацију са публиком итд., што су све брехтовски поступци који подстичу активније укључивање публике у процес рецепције представе.

Наглашени су конфликти и тензије између нестајања стабилности у односима између полова и истовремене жеље за континуираним заједништвом. Та потреба за успостављањем блискије комуникације посебно нежно и носталгично се изражава путем бројних сонгова које глумци групно изводе, у форми a cappella или караока (песме група „Snow Patrol”, „Fool’s Garden” итд.). Музика има функцију кохезије између ликова али је, такође, и облик њиховог, личног, емотивног уточишта, ескапизма, као и артикулације тежњи ка емотивно пунијим животима. Стилизован, поп-арт изглед сцене подржава општу амбивалентност значења, у смислу тога да се у представи на различите начине паралелно прихватају али и критички преиспитују феномени популарне културе (сценографија Марија Калабић, костим Мирна Илић). На пример, на видео биму се приказују различити цртежи, фотографије и видео секвенце који употпуњују и коментаришу радњу на један псеудопатетичан начин; у исто време су помало сладуњави, али и суптилно иронично одмакнути од те зашећерености (видео материјал Антал Ердудац).

Представа „Терапија” Оливере Ђорђевић несвакидашње је забавна, актуелна и несташно комична, због огољене искрености у изражавању различитих аспеката шизоидности савремених мушко-женских односа. У околностима свепрожимајуће технологизације, глобализације и фрагментације, које распарчавају субјекте и ломе наше крхке идентитете, љубав се, ипак, указује као константа. Иако страшно фражилна и елузивна, она је, изгледа, истовремено и неуништива, апсолут у свету релативизма.