Он је увек радо говорио да му филмови нису европски већ балкански, да настају као одраз енергије и наде, која увек мора да постоји. Чак и у балканским пејзажима осликаним маглом и тамним облацима, од којих се понекад морало и мора побећи. Баш као што је и он – велики Тео Ангелопулос, од тешких облака војне диктатуре у Грчкој побегао својевремено у Париз, определивши се прво за адвокатски позив, који је заменио прво филмском критиком, а потом и филмском режијом.

И још тамо, у Паризу, Ангелопулос се врло брзо наметнуо особеним филмским стилом, дугим кадар секвенцама и визионарством исказаним у политички и уметнички ангажованим филмовима попут „Путујући глумци”, „Александар Велики”, „Пут за Китеру”, „Пејзажи у магли”, „Одисејев поглед”, „Вечност и један дан” и у трилогији о двадесетом веку „Уплакана долина”.

Овај незаборавни мајстор дугог кадра прекинут је усред посла који је највише волео, усред снимања новог филма, и тачно могу да га замислим како скупља веђе и како се љути због тога, јер никада није волео да га у послу ометају.

„Имам потребу да снимам 365 дана у години и , када бих то могао, био бих пресрећан да стално снимам. Када не снимам, осећам се лишен нечег важног”, изјавио је Тео Ангелопулос, у једном од многих интервјуа за „Политику” који су му, на његову молбу, увек били достављани и превођени. У бројним сусретима са њим забележила сам и када Ангелопулос каже да је у „Уплаканој долини” имао „чак 90 кадрова, најдужи траје 10 минута, а најкраћи 45 секунди, и чудесна је могућност када снимаш сцене у секвенцама што даје осећај јединства”. На питање о дугим кадровима и тако ретко употребљеним крупним плановима одговарао је : „Само следим своје инстинкте и никада унапред не прецизирам колико ће који план бити крупан или колико ће трајати поједини кадар. Све зависи од тренутка на самом снимању. Од оних сам који верују да оног тренутка када филм постане аналитичан, губи своју мистерију и душу. Рецимо, код Бергмана волим мистериозне и необјашњиве делове у филму ’Персона’. Или Фелинијев ’Осам и по’ који је најтајанственији филм који је икада снимио. Најмање аналитичан и најпоетичнији. Признајем, мени је најтеже да снимим управо крупни план.”

О томе како се у својим филмовима увек постављао и као сведок времена, Ангелопулос је рекао, да је увек третирао догађаје на начин који се може назвати надрастање периода, времена и места. „Не могу да говорим о филмовима, а да не видим позадину сваког од њих. На пример, ’Путујући глумци’ је филм снимљен у време диктатуре у Грчкој, ’Одисејев поглед’ у време крвавог распада Југославије. Не могу да будем невин у односу на оно што сам урадио. Некада сам због тога тужан а некада весео, али то је моје сведочанство, животно сведочанство времена од када сам први пут изговорио : ’Камера, акција!’”, изјавио је Ангелопулос, коментаришући за „Политику” и утицаје грчке митологије на филмове које је радио.

На питање да ли му је икада засметало што се његово стваралаштво упоређује са оним што је стварао Тарковски, Тео Ангелопулос ми је одговорио: „Чињеница је да постоје књиге у којима се говори о нашој дубокој испреплетености коју аутори тих књига објашњавају религиозном позадином из које обојица потичемо – православљем, као културним завештањем које утиче на извесне сличности између нас. Међутим, једном у Риму, Тарковски ми је рекао да је он агностик....”.

Сусретали смо се на фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Солуну, Атини. Увек љубазан поздрав и питање: „Како је у Србији?”, земљи коју је веома волео и чије је уметнике ценио.

Свет филма, засигурно је изгубио једног од највећих стваралаца у историји покретних слика, а његова родна Грчка једног од највољенијих и најпоштованијих уметника. Тео Ангелопулос је још за живота постао велики филмски споменик. Почивај у миру истински уметниче.