У свечаној сали САНУ одржан је комеморативни скуп посвећен успомени на преминулог редовног члана Милорада Павића (1929–2009). О личности и делу академика Павића говорили су Предраг Палавестра, Јован Делић, Александар Јерков и Сава Дамјанов.

Приповедачка фантастика Милорада Павића, истакао је Предраг Палавестра, заснована је добрим делом на преображавању традиционалних форми које су некада можда могле да живе изван непосредног духовног контекста, док се данас остварују првенствено у контексту културне епохе. Читава Павићева приповедачка грађевина ослања се на стилске форме и могућности гротеске – на парадокс, алогизам, иронију, травестију и изокретање кроз криво огледало, на свет који је створен у нестварности, расут, у противречностима и зависан од уобразиље и илузије, прожет елементима нестварног, натприродног, чудесног и фантастичног.

Осећајући да се већ рађа једна нова, плодна струја, која је већ увелико била продрла у друге књижевности, посебно у оне које су имале неке додире са модерном књижевношћу Латинске Америке, критика је поздравила приповедачки напор Милорада Павића, свесна да се ту указује могућност преображаја традиционалних форми српске приповедачке фантастике, наслеђене још од Милована Глишића, Илије Вукићевића и других претходника надреалистичких и авангардних продора српских писаца у свет фантастике, ирационалности и алогизма.

Јован Делић је указао на паралелизам у Павићевом научном раду, поезији, прозном и драмском делу, а „Хазарски речник” је назвао пророчком истином о нама. Дело Милорада Павића, сматра Александар Јерков, драгоценост је која се не може надокнадити. Сва његова дела повезана су скривеним нитима и чине јединствену целину. Дело и судбину Павићевог дела, Сава Дамјанов је оценио као – лавиринт. И „Хазарски речник”, који је за само неколико година постао планетарна књига, а није реч о тривијалној књижевности, својеврсни је лавиринт. Ово дело је темељно променило каноне српске, али и светске књижевности. Милорад Павић је господар и заточеник сопственог лавиринта.