Интересовање Динка Давидова за Јерусалим датира још од давне 1973. године, када је објавио фототипско издање књиге „Описаније Јерусалима”, за коју је текст по разним рукописним водичима припремио Симеон Симеоновић, Србин, архимандрит храма Светог гроба у Јерусалиму, а бакрорезне плоче изрезао зограф Христифор Жефаровић и штампао у бечкој типографији Томаса Месмера, 1748–49. године. Давидов је за то издање написао студиозни, опширни предговор који је, изгледа, као и његово дугогодишње занимање за српску графику XVIII века, био подстицај да после три деценије напише књигу „Срби и Јерусалим”.

Прикупљени на једном месту, изворни документи, одабрани текстови хагиографа, писаца ходочасничке прозе, факсимили јерусалимских типика, илустрације, цртежи и карте Јерусалима са најзначајнијим поклоничким местима, уз надахнути ауторов текст, чине ово синтетично дело незаобилазним у изучавању историје српске културе. Следствено и другим, претходним списима Давидова, у књизи је прикладно одабраним илустрацијама постигнут складан, равноправан однос слике и речи, што читаоцу омогућава да, као кроз особену музичку фугу, у мислима прати ходочаснике откривајући, кроз вековне дистанце и стопе својих прародитеља, лепоте Јерусалима.

Од времена Светог Саве, поклоничка путовања Срба у Свету земљу и Јерусалим надахнула су многе учеснике-монахе, црквене великодостојнике, писце хагиографе, владаре, побожне грађане трговце и песнике, све до наших дана, када Јован Дучић, боравећи у Јерусалиму, у путописној прози „Градови и Химере”, пише о Храму Светог гроба Христовог, коме су се столећима клањале хаџије и крстоносци, верујући у хришћанску истину, васкрсење и бесмртност, као највећу магију људског духа.

Јерусалим, место сусрета неба и земље, сећање и памћење свега што се збило и што се уградило у темеље поимања Старог и Новог завета, посебно у учење хришћанског света, код Срба је током осам векова духовних додира предмет узвишеног култа.

У обликовању српског историјског и културног бића, као и духовног опредељења, битну улогу је имао принц-монах Сава Немањић. Први архиепископ и просветитељ српски био је и први јерусалимски ходочасник и утемељивач монашког живота Срба у Светој земљи.

Са оцем Стефаном Немањом, оснивачем српске државе у XII веку, у духовној једнодушности, утемељена је српска држава и црква, те је кроз начело симфоније у управљању цркве и државе оваплоћена лоза Немањића чији су владари били дародавци Јерусалима, а архиепископ Сава I и краљ Милутин међу највећим ктиторима.

Од свог првог боравка у Светој земљи, 1229. године, Свети Сава је прилагао многе драгоцености православним манастирима а, у жељи да обезбеди сигуран боравак српским монасима и поклоницима, подигао је конаке у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, тадашњем главном пристаништу палестинском, од Латина откупио цркву Св. Ђорђа, да послужи као безбедно прихватилиште монасима. Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој грчкој лаври Светог Саве Освећеног, чији је био сабрат.

Краљ Милутин је 1312/13. године подигао манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила, унутар зидина Јерусалима, близу цркве Светог Гроба и Грчке патријаршије, а, како стоји у Повељи цара Душана из 1350. године, Стефан Дечански, „свети краљ Урош Стефан”, храм је украсио, утврдио и даривао. Бавећи се истраживањем задужбина Немањића у Светој земљи, В. Недомачки, користећи старе изворе, помиње казивања архимандрита Порфирија Успенског, шефа руске мисије у Јерусалиму средином XIX века, који је боравио у манастиру Светих арханђела и тврдио да су Арханђели „најлепши манастир Светог града”, да у њему имамного икона, међу њима и српских, 40 ћелија и да је манастир могао да прихвати око 200 поклоника. У манастиру су се налазила трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека” са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама. Све је разнето. Неке од рукописних књига налазе се у библиотекама Кијевске духовне академије, Москве, Санкт Петербурга, Ватикана, манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукописни „Поклоник” „смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Своја поклоничка путовања у Свету земљу, многи црквени великодостојници патријарси и монаси, али и побожни грађани из свих српских земаља, описали су у својим „Дневницима”, наводећи утиске и необична сазнања и предања која су успут чули и видели – дочаравајући атмосферу Леванта и додир хришћанског и муслиманског света.

Давидов у својој књизи запажа да после крсташких похода ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са Јерусалимом као владарски дом Немањића. Па и касније, обласни господари српских земаља, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Црнојевићи, Петровићи, Обреновићи, црквени прелати и монаси, али и световни људи походили су, и даривали, светилишта Јерусалима. И у доба туркократије ишли су српски поклоници на Свети гроб, следећи Доментијанов запис о Светом Сави: „Нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим, док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе Спаситеља мојега.” / Сава Српски.

Изузетно сведочанство блискости српских духовних веза са Јерусалимом у време заласка и нестанка српске државне самосталности и почетка вишевековног исламско-турског ропства, јесте појава „Никона Јерусалимца” у XV веку, славног теолога, исихасте и духовника зетскекнегиње Јелене Лазаревић-Балшић, потом супруге великог војводе Сандаља Хранића Косаче, господара Херцеговине. Никон је, за замонашену Јелену, написао „Повест о Јерусалимским црквама и местима у пустињи”, у његовом чувеном „Горичком зборнику”, насталом 1441/42. на Горици, на Скадарском језеру.

Јерусалим, сликане иконе на дрвету и платну, које су поклоници као успомене доносили из Светог града, помињу се као Јерусалимски иконостаси који приказују библијске догађаје, храм Светог гроба и Васкрсење Христово. Монографија Динка Давидова „Срби и Јерусалим”, у дивот издању „Политика” АД (2007, уредник Јово Вукелић, и ликовна опрема Добрило М. Николић), уверила нас је да долазе бољи дани у вредновању и достојној презентацији српске културне баштине.