Јапански виолончелиста Минео Хајаши свирао је у Београду давне 1975, а данас, после 35 година, поново му се враћа. У Коларчевoj задужбини вечерас наступа са Уметничким ансамблом Министарства одбране „Станислав Бинички”, на чијем репертоару су дела Хајдна, Лалоа и Чајковског, док је за диригентско вођство задужен маестро Дејан Савић.

– Те 1975. у Београду сам добио прву награду на Међународном такмичењу виолончелиста. Имао сам 29 година а могли су да се пријаве музичари до 30. То ми је, дакле, био „последњи воз”. Иначе нисам љубитељ такмичења, па сам хтео да се бар једном окушам, да видим како то изгледа. Нисам имао амбиције да победим, али ето и то се догодило – каже Минео Хајаши који је потом дебитовао пред америчком публиком наступима у Вашингтону и престижном њујоршком Карнеги холу.

Рођен у Јапану, овај музичар живи у Швајцарској где је дипломирао на женевском Конзерваторијуму. Сматрају га једним од најбољих јапанских челиста, мада објашњава да је такву процену тешко донети и да је у музици све питање укуса.

– За врсног музичара је пресудно да одраста у музичком окружењу, да има озбиљне професоре, и да добије шансу да се представи. Ја свој посао много волим али он, иначе, мора да се воли – нема одмора, празника, слободних субота и недеља, и не можете побећи од обавеза. Ако се бавите неком другом професијом, у слободно време можете да играте тенис или се забавите на други начин, а ми тај луксуз себи не можемо често да допустимо пошто одређени део дана мора да се проведе у седењу и свирању. Ипак, можемо да дотакнемо срца публике, и мени је то сасвим довољно. Да могу да живим још један живот, опет бих га посветио виолончелу – каже наш саговорник и додаје да због својих година више не планира нове пројекте већ само наставља провереним путем.

А да би тај пут био успешан он заговара и посебан метод:

– Заступам Сузуки методу по којој деца лакше савладају свирање ако почну у што ранијој доби (трећа, четврта година). Тако им се, помоћу свакодневног слушања код куће, уз много понављања, навика усађује од малена и свирање постаје нешто уобичајено као прање зуба. Малишани ће тако научити да свирају без читања нота, као што матерњим језиком овладају пре него што науче слова – објашњава Хајаши.

Питамо га и да ли је можда ова метода одговорна за све већу најезду музичара из Јапана, Кине и Кореје, актуелну последњих година.

– Одговор свакако треба потражити у њиховом образовању. Кина има највише талената јер су њихови млади људи озбиљнији него Европљани. Јапанци су, пак, познати по дисциплини и мислим да су гладни других култура. Када сам ја почињао да свирам у Европи, често су ме питали како разумем музику са потпуно другачијег поднебља. Одговор је: рад, труд и ето успеха.

Упамћен по шест Бахових свита за виолончело, које је извео током једне вечери на чак 17 локација широм Јапана, као и по наступима у пећинама Оја у области Точиги, гост из Јапана говори о овим музичким изазовима:

– Прво сам одбио позив да свирам у пећини и нисам хтео да носим виолончело у неко мрачно, хладно место. Онда су ме замолили да дођем, само да видим где се налази. Простор је био огроман, толико узбудљив, атмосфера мистериозна – нисам могао да одолим – каже мајстор виолончела, као да се правда, и објашњава да оваква места просто маме да се испуне звуком.

Боравак у Србији Хајаши је искористио и да у „Гварнеријусу” одржи мајсторски курс за наше ђаке са темом Класичан репертоар, а у петак ће гостовати у Дому културе у Сенти, уз клавирску сарадњу Наталије Лаврик-Младеновић. Покровитељи његовог гостовања су Јапанска амбасада и „Japan tobacco international”.