Игор Коларов једини је писац који је по други пут добио награду „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело намењено младима, и недавно је овим признањем овенчан за књигу „Кућа хиљаду маски, Роман за две гитаре и аулос”, штампану двојезично, на српском и норвешком, у Издавачком студију „Чекић” из Београда.

Први пут, Коларов је награду „Забавника” добио 2002. године за роман „Аги и Ема”,према којем је снимљенистоимени филм, први српски играни филм за децу снимљен после 25 година, у режији Милутина Петровића, као и радио-драма у режији Мелине Пота-Кољевић.

Главна јунакиња „Куће хиљаду маски” је девојчица Ефи. Она живи у улици Ерика Сатија 9, са тетком која има минђушу у носу, и која обожава путовања, дебелим мачком Ханибалом Првим, добија писма од сликарке Елене Д, али не и од својих родитеља, у поткровљу проналази прелепе маске, и пита се о чему ли је мислио композитор Албинони када је имао дванаест година.

Игор Коларов, аутор је, између осталих, и књига „Хионијине приче”, „Милица у врту”, „Дванаесто море”, „Буренце”, „Фиона и друге мистерије”, „Џепне приче”, „Русвај”. У разговору за наш лист каже да су на његово стваралаштво утицале, пре свега, бајке света, а затим и читав низ класика за децу, са „Малим Принцем” у средишту. „Одувек сам волео разнолику литературу, и књиге које се налазе, како је то дивно рекао један писац, изван зоне комфора”, истиче Коларов.

Шта за Вас значе награде које сте добили и какву одговорност намећу?

Награда „Политикиног Забавника” догодила се готово непосредно после награде књизи прича „Русвај” Београдског сајма књига за Дечју књигу 2011. године, у издању Booklandа. Те ситуације, у којима су се нашле ове књиге, сигурно ће довести до својеврсног стваралачког преиспитивања, пре него до цементирања поетике. Права књижевност за децу мора да живи директно, отворена за чуда дечјег света и затворена за одрађивања. Као дечја игра.

„Кућа хиљаду маски” дивно је илустрована, то, поред двојезичности, прво упада у очи. Због чега превод баш на норвешки?

За ликовну опрему заслужна је Нела Таталовић, која је књизи успешно доградила нова ликовна значења. Превод на норвешки су сачиниле Невена Ашковић и Анита Мелволд. Разлози за превод налазе се у самој књизи – наиме, најбоља пријатељица главне јунакиње одлази у Норвешку, и оданде јој шаље разгледнице, сваки пут из другог града. Невена Ашковић је прва приметила да би додавање норвешког текста могло да послужи као нека врста текстуалне илустрације. Књижевница Марија Кркач, уредница новопокренуте библиотеке за децу и младе „Мали Чекић”, прихватила је такав концепт и својим идејама и залагањем довела је књигу до овог облика.

Пишете о необичном пријатељству, путовањима, животу као игри, уметности, машти, али и о усамљености детета у данашњем свету. Ваша јунакиња Ефи каже: „Не плашим се да будем сама.Могу много да издржим”. То је један од мотива Ваше прозе, усамљеностдетета?

Да, с времена на време се враћам том мотиву; том, нажалост, сада већ градивном елементу савременог доба. Усамљеност детета је страшно стање, и великим делом је последица усамљености одраслих. И то упркос чињеници да су средства комуникације развијена готово да савршенства. Квар се налази негде на дубљим нивоима...

Девојчица Ефи је необична, „споља је девојчица која има тетку с минђушом у носу, изнутра је џунгла”. Колико, пишући за децу, у ствари говорите о малишанима као одраслим, компликованим људима, а колико, са друге стране, о одраслима као вечитој деци?

Та два аспекта, мали и велики човек, непрестано се  преплићу. Граница није увек јасна, и у тој области се налази велико значењско богатство и материјал за књижевна ткања. Наравно, најтеже је разумети крајности: децу која никад нису била деца, и одрасле који никад нису били одрасли...

Ко је Ваш идеални читалац?

Уопштено говорећи, идеални читалац је најпре онај који и из добре и из лоше књиге може да извуче најбоље. А затим, узимајући у обзир време у којем живимо, идеалан читалац све више постаје онај који једноставно – чита.

Маске које Ефи проналази у чудесном поткровљу шарене су и фасцинантне, међутим, више од разноликости заокупља искрено лице без маске?

Па, то је суштинска потреба човека – да се гледа са другим човеком лицем у лице, без маске, без помагала секундарних стварности. Али, до тога се расте, а тешкоћу таквог узрастања један од јунака из романа изражава парадоксом: „Лице је прва ствар коју не знамо о човеку”.

Ваша књига такође указује и на познате сликаре, класичну музику, чак и стрип, као лепе и ваљане преокупације. Са друге стране, на врцав, духовит, начин, поручује да је гледање телевизије губљење времена. Предочити васпитно као ведру игру, да ли је то препорука и за свакодневни живот и комуникацију?

Циљ није био да се васпитна сфера постави као ригидан систем, колико да се преиспитају њене креативне, па и забавне могућности. Да свакој појави, ма колико она била свакодневна или тзв. узвишена, може да се приђе са више страна. У том контексту, игра није „трошење” времена, већ његово изграђивање.

Марина Вулићевић