Španski dnevnik „Pais”,i italijanska„Republika” objavilisurezultate zanimljivog ispitivanja. Obratili su se brojnimpriznatim književnicimakojima su postavili pitanje: zašto pišete? Među odabranim ispitanicima (više od 50 autora)našli su sekako vremešni tako i mladi pisci, nobelovci i oni koji će, možda, tek dobiti Nobelovu nagradu.

Za američkog pisca (jevrejskog porekla) Natana Inglandera pisanje predstavlja jedini način da zavede malo reda u haosu, dokbelgijska književnica Ameli Notomb ističe da ona nije izabrala da piše i objašnjava: „To je isto kao kada se zaljubite.Čovek ne zna kako je do toga došlo, ali u najmanju rukutreba to da proba:on posvećuje pisanjusvu energiju, sve misli, svevreme. Postupak pisanja, kao i ljubav, jestenešto što se čini”.

Mario Vargas Ljosa: Pisanje je transformisalo moj život

Nobelovac Mario Vargas Ljosa, objašnjavajući zbog čega piše, pribegava autobiografskim digresijama: „Pišem zato što mi je čitanje u detinjstvupružilo veliko zadovoljstvo, dalo mi je mogućnost da iskusim veoma oduševljavajuće doživljaje, transformisalo je moj život na tako čudesan način da verujemda je moja književna vokacija bila jedna vrsta transpiracije koja je potekla od te ogromne sreće koju mi je davalo čitanje.

U izvesnom smislu, pisanje je bilo kao neophodno izlivanje ili dopunjavanje čitanja, koje za mene ostaje da bude vrhunsko iskustvo bogaćenja, ono koje mi pomaže dase suočim sa bilo kojim tipom nevoljeili promašaja. S druge strane, pisanje, koje je na početku aktivnost koja se meša u tvom životu sa drugim, sa iskustvom postaje tvoj način življenja, centralna aktivnost, ona koja u svemu organizuje tvoj život... Pisanje je postalo centar svega što radim do te mere da ne bih mogao da zamislim život bez pisanja i, očigledno, bez njegove neophodne dopune, čitanja”.

Andera Kamileri, „otac” pronicljivog sicilijanskog inspektora Montalbana, poetski se izrazio:

„Pišem zato što je to uvek boljeod istovarivanja sanduka na centralnoj gradskoj pijaci.

Pišem zato što ne znam drugo da radim.

Pišem zato što posle mogu da posvetim knjige mojim unucima.

Pišem zato što se tako sećam svih osoba koje sam voleo.

Pišem zato što mi se sviđa da samom sebi pričam priče.
Pišem zato što volim da pripovedam događaje.
Pišem jer na kraju mogu da popijem jedno pivo.

Pišem da bih vratio nešto od svega onoga što sam pročitao.”

Britanskipisac bestselera Ken Folet odgovara: „Kada se ujutru probudim, prva stvar na koju mislim je da napišem sledeću scenu moje knjige. To je ono što me najviše zabavlja. Fantastično je posvetiti se nečemušto neko zna dobro da radi. Zabavljam se pišući, ali „zabavljati se” je rečkoja ne objašnjava ideju do kraja. Čin pisanja me oduševljava. Uvlači sav moj intelekt, moja osećanja i obuhvata sve ono što znamo svetu i kako funkcioniše ljudsko biće. Sve to je deo izazova radi pridobijanja pažnjemojih čitalaca”.

KnjiževnikAntonio Tabuki, jedan od italijanskih kandidata za Nobelovu nagradu, napisao je da bi više voleo da odgovori na preformulisano pitanje: zašto se piše? „Pre nekog vremena, kada sam bio mlad, slušao sam Semjuela Beketa kako odgovara:„Ne preostaje mi ništa drugo”. Svi mogući odgovori su validni ali sa znakom pitanja. Pišemo jer se bojimo smrti? Pišemo jer se bojimo da živimo? Zato što imamo nostalgiju za detinjstvom? Zato što je prošlost pobegla na brzinu ili zato što hoćemo da je zaustavimo? Pišemo zato što zbog starosti osećamo nostalgiju, žaljenje?Zato što bismo želeli da smo uradili jednu stvar koju nismo uradili? Zato što smo ovde,a hoćemo da smo tamo, a da smo tamo, zar ne bi bilo bolje da smo ostali ovde? Kao što je govorio Bodler: život je bolnica gde svaki bolesnik hoće da promeni krevet. Jedan veruje da bi mogaobrže da ozdravikada bise nalaziopored prozora, dok drugimislida bi mu bilo bolje u blizini peći”.

Umberto Eko: Pišem zato što mi se sviđa

Slavni pisac i filozof Umberto Eko bio je najkoncizniji u svom odgovoru. Na pitanje zašto piše,napisao je samo „zato što mi se sviđa”. Moždai zato što jemotivacija za pisanje, ipak, manje važna od krajnjeg rezultata književnog rada.