Свет јебрзином муње обишла вест да је после дуже и тешке болести, у 79. години,преминула једна од највећих и најлепших дива у историји светског филма – Елизабет Лиз Тејлор.
У болници у Лос Анђелесу, јуче су се заувек склопиле њене нестварне љубичастоплаве очи, по којима ће је, осим породице и пријатеља, заувек памтити и планета њених обожавалаца.

Они, који су хрлили да је гледају још као 12-годишњу Присилу у филму „Леси се враћа кући”, обожавали у ликовима фаталне Глорије Вандороус у „Батерфилду 8”, спретне и упорне Меги у драми „Мачка на усијаном лименом крову”, најлепше Клеопатре на великом филмском платну,или остајали неми пред снагом њене улоге Марте, алкохоличарке бритког језика у ванвременом филму „Ко се боји Вирџиније Вулф”.

Ова рођена Енглескиња (Лондон, 27. фебруар 1932.године) заводљивих облина, очију и светле пути, веома рано је освојила гледаоце широм света, јер су је,осим нестварне лепоте,красили и невероватна харизма и завидан глумачки потенцијал који је и дан-данас недостижан за многе глумице.

Због Другог светског рата, Елизабет је 1939. године напустила родну Енглеску и са породицом се настанила у Лос Анђелесу. Већ са 10 година добила је и своје прве улоге, а са свега 12 година добила је уговор са холивудским студијем „Метро-Голдвин-Мајер” и до своје седамнаесте године већ је за собом имала пет великих холивудских филмова. Филмови „Father of the Bride”, „Местопод сунцем” и „Див”, донели су јој прве номинације за Оскара, али су те најжељеније златне статуете, два пута отишле у њене руке тек за улоге у филмовима „Батерфилд 8” и „Ко се боји Вирџиније Вулф”.

Једну од највећих филмских дива свих времена одликовао је и веома буран живот: осам пута се удавала, десетину пута је била хоспитализована, важила је за скандал-даму коју је осуђивао Ватикан, али ју је радо дочекивао Јосип Броз Тито, постала је позната као љубитељ скупог накита... У једном од својих последњих интервјуа,Елизабет Тејлор је изјавила: „Никада нисам планирала да прикупљам накит нити да имам толико мужева. Живот ми се десио, као што се дешава сваком другом”.
Краљицу светског филма на насловне стране свих угледних часописа света највише је довела улога египатске краљице Клеопатре, о чему је имала обичај да каже и следеће: „Никада нисам хтела да будем краљица. Клеопатра је била само део мог посла и било је забавно играти је, али то није стварно. Иако се дивим њеним инстинктима за преживљавање, ствари које су мени важне – да будем мајка, пословна жена и активисткиња – рађају се из велике страсти”.
Велика страст и јесте био основни покретачки механизам ове изванредне глумице. И на пословном и на личном плану. До осамдесетих година прошлог века активно је снимала, да би после тоганапустила филм и своју глумачку страст усмерила на позориште, често заједно радећи са најфаталнијом љубави свог живота – глумцем Ричардом Бартоном (Елизабетин пети али и шести муж).

Важила је и за брижну мајку четворо деце и баку деветоро унучића. Први брак је склопила са свега 18 година, а последњи пут се развела 1997. године. После последњег брака лечила се и од стечене зависности од лекова за смирење, али је постала и једна од првих јавних личности која се отворено и веома гласно борила за права оболелих од сиде и основала сопствени фонд за борбу против ове опаке болести.

Иако је последњих година открила да има канцер коже, а 2000. оперисала и тумор на мозгу, Елизабет Тејлор је до последњег дана живота била активна и медијски присутна. Својој деци и породици, баш као и својим обожаваоцима, поручивала је: „Следите своје страсти и своје срце и ствари које желите, саме ће вам доћи”.