Meni

Култура

Награда за животно дело: Љиљана Црепајац

Превод као истраживање

Рукописи дела античких писаца за нас су великим делом изгубљени

Љиљана Црепајац Фото Ј. Миловановић

"Преводиочево је да преводи, а не да говори о свом преводу", рекла је, између осталог, својим колегама и пријатељима др Љиљана Црепајац, овогодишња добитница награде за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије. Врстан филолог, која је српски избор античке литературе употпунила преводима Тацитових "Анала", Аристотелове "Политике", Аристофанових "Жена у скупштини" и Софокловог "Цара Едипа", није пристала на интервју. Сматрала је, скромно, да дело више од речи представља нечији рад, али нам је, ипак, открила неке занимљиве детаље из лепог и мукотрпног рада преводиоца.

– Цео посао превођења са класичних језика спада у истраживања – рекла нам је Љиљана Црепајац у свом кабинету крцатом књигама. – И, када је дело преведено, преводиоца чекају још два, на први поглед непреводилачка посла. Први, да напише уводну студију у којој ће, на основу најбоље доступне литературе, читаоца упознати са историјским, социјалним, културним и другим околностима у којима је дело писано. И други, исто одговоран посао јесте писање информативног коментара који готово сваки антички текст изискује. На пример, уз 430 страна Тацитовог текста "Анала" дато је близу 300 страна коментара, чиме постаје јасно зашто се преводи дела грчких и римских писаца сматрају научним радовима и тако вреднују.

Напор није узалудан

Чувено Тацитово историографско дело у њеном преводу потврђује, међутим, и неписано правило да интелектуални напор није никада узалудан и непримећен. Јер, Милош Црњански је 1971. године, баш поводом ове књиге, рекао да је "тако културна, тако дубока, да ни у Паризу ни у Лондону за 25 година нисам имао прилику да о Тиберију, кога познајем у прсте, читам такву књигу као што је та жена ванредно исписала".

Границе "света превођења" Љиљана Црепајац осветлила нам је причом о историји Катедре за класичне језике и књижевност, која је основана на Великој школи 22. новембра 1875. године, а данас постоји као Одељење за класичне науке Филозофског факултета у Београду. Доласком Николе Вулића на Велику школу 1897. године образован је Центар за проучавање антике, када је основан и Семинар за историју старог века. У раду Семинара учествовале су и Катедра за класичну филологију и Катедра за археологију. Преводилачка активност настављена је постављањем Веселина Чајкановића за доцента за латински језик и књижевност. "После њега уследила је сјајна плејада преводилаца", прича нам Љиљана Црепајац и издваја Милоша Ђурића, нашег најплоднијег преводиоца, Аницу Савић Ребац, Мирослава Марковића.

Било је и преводилаца који своје класично образовање нису стекли на Катедри за класичну филологију, а међу њима је познат случај Ксеније Атанасијевић. Питали смо госпођу Црепајац шта мисли о неправди која је учињена овој научници, првој докторки филозофије код нас. "Као што је познато, Ксенија Атанасијевић прошла је кроз велика искушења, пре свега зато што су у то време жене биле дискриминисане и на Универзитету. А затим и због своје слободоумности и свог критичког односа према савременим догађањима. Била је многоструко кажњавана. Али је, додуше касно, доживела да њен углед изузетно порасте. Тиме је потврдила Тацитове речи да "кажњеним херојима духа расте углед", каже Љиљана Црепајац.

Различита читања

Своје место на мапи овог јединственог света наша саговорница бележи као ученица поменутих преводилаца и придружује себи, уз многе друге, и Радмилу Шалабалић, Душанку Обрадовић и Љубомира Црепајца. И поред тога што је преводилачки посао, како би рекла Исидора Секулић "мука од мук

Биљана Стојаковић
објављено: 31.12.2006.

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније