Интердисциплинарна, амбијентална и експериментална представа "Еx-позиција" групе "Бацачи сјенки" има бар три дела. Први део гледаоци проводе у чекаоници, где им глумац/редитељ Борис Бакал говори низ различитих прича, анегдота и интимних исповести, енергично и убедљиво, мењајући при томе држање, од искрености до енигматичности и ироничности. Овим наступом Бакал увлачи публику у конверзацију, задиркује је и провоцира различитим предлозима, што све иницира бројна питања о позицији и функцији театра, радикално разбијајући, а онда и преиспитујући конвенционализоване аспекте позоришног чина.

У другом делу, ако остане довољно стрпљив и сачека свој ред да уђе иза завесе, гледалац добија свог водича-глумца који га, са повезом преко очију, за руку одводи на пут-представу у којој и сам активно учествује и на чији ток директно утиче. У представи коју је ваша критичарка добила, глумац игра низ сцена из детињства, одводи гледаоца у прошлост, представљајући носталгичне и смешне сцене са члановима породице, пријатељима и комшијама, врло узбудљиво и дирљиво, што је све праћено различитим, веома сугестивним звуцима, мирисима и додирима. Одсуство вида и вођење "слепца" за руку асоцира, на пример, на сцену из Шекспировог "Краља Лира", где Едгар води слепог оца Глостера и где је јасно да губитак материјалног вида генерише неку врсту духовног просветљења.

У том смислу, укидање гледаочевог вида у овој представи заиста ефектно интимизира његову перцепцију, односно интензивније активира друга чула, подстиче имагинацију и озбиљније, дубље и више фокусирано истраживање (под)свести. Овај сегмент представе гледалац завршава напољу, у саобраћајној буци, окружен случајним, видно збуњеним и радозналим пролазницима који га бескомпромисно враћају у реалност. Водич га оставља пред његовим (гледаочевим) одразом у огледалу, што још акцентује тај повратак у стварност, а анализира и однос између садашњости и прошлости у коју се гледалац опипљиво враћа путем те уверљиве симулације.

И овај мотив је врло шекспировски – он подсећа, на пример, на краљеве који су лишени моћи, којима је сопствени одраз у огледалу средство интроспекције и суочавања са собом након пада, иницијације и неке врсте духовне спознаје.

Трећи део представе се одвија у "контролној соби" у којој публика, уз чај или супу које дели са ауторима и другим гледаоцима, има могућност да поразговара о представи, али и да путем звучника и камера чује и види друге извођаче и гледаоце који, у том тренутку, учествују у представи. Ова сцена са средствима за надзор критички рефлектује глобалне друштвено-политичке околности, проблематизујући губитак слободе у условима кафкијанско-орвеловско-бодријаровски контролисаног друштва. Истовремено, то заједништво има и ритуално значење кроз повезивање и интеракцију публике, знатно интензивније него што је то случај у конвенционалном позоришту, чиме и имплицитно поставља питања о друштвеној функцији театра.

У представи "Ex-позиција" погледу се не излажу само глумци већ и публика. Публику глумци процењују онако како у конвенционалном позоришту она искључиво процењује њих, а ове улоге се током свих сегмената представе мењају и истражују. Аутори, такође, на отворен и прецизно промишљен начин, експлицитно или имплицитно, постављају питања о времену и простору уметничког извођења, као и о односу реалног и имагинарног, релацији између извођача и публике итд. Због свега овога, "Еx-позиција" је бескрајно инспиративна и забавна представа која уводи гледаоца у заиста специфични свет, интелектуално, сензуално и емотивно врло провокативан.