Komšiju Vilija, iako je već u poodmaklim godinama, nikako ne napuštaju mladalačke strasti – sakupljanje ploča, budženje i preprodavanje motora i kola, sportsko klađenje i beskonačne rasprave o politici.

Vili je Danac, ali ta činjenica mnogo manje utiče na njegov karakter od neizbrisivih tragova generacijske pripadnosti. Tipičan je bejbi-bumer. Opsednut je sobom, ima izuzetno povećana životna očekivanja, smatra da je još mnogo šta ostalo da uradi u budućnosti, i sa prezirom odbacuje mogućnost da se ikad postavi u ulogu penzionera.

Kako je to Dejvid Kravit prošle godine, u hit knjizi pod naslovom „Novi star(c)i” ili „Kako bumeri sve menjaju... ponovo“, konstatovao, oni ne samo da ne pokazuju nameru da se polako sklanjaju sa društvene pozornice, već, naprotiv, postaju socijalno sve aktivniji. Po Kravitu, oni su danas ozbiljna ciljna grupa u industriji zabave, dok se ponude u oblasti zdravstvenih, velnes i turističkih usluga, kao i tržište nekretnina, automobila i kućne tehnologije, u velikoj meri po njima obrazuju.

Bumeri se na scenu vraćaju kao Zumeri (dobijajući ime po kanadskom Zumer magazinu, posvećenom kvalitetu njihovog novog života). Nakon Generacije Iks, koja je imenovana po Koplandovom romanu i Fuselovoj sociološkoj studiji, te, potom, Generacije Ipsilon, koju su, analogno prethodnoj, imenovali Štraus i Hov u knjizi o američkoj budućnosti do 2069. godine, oni pretenduju da zauzmu pozicije Generacije Z.

Komšiju Vilija zatičemo kao naratora i di-džeja u radu Gite Vilesen, na izložbi pod nazivom Golden Agers and Silver Surfers,(kustosi Kristof Dosfald i Sabina Šašl), u Kunsthaus Bazeland (Švajcarska) koja svojim, u originalu engleskim nazivom, uz zlatno doba ljudskog života postavlja Srebrnog letača, kao do kraja idealizovanu formu prikaza kalifornifikacije telesnog izgleda i stavova o životu.

U tom kontekstu Vili se upravo svojim energizmom i pojačanom individualnošću utapa u generacijski kliše. Na izložbi zatičemo i Ekeharda Valata, kao protagonistu video rada Manuela Grafa, kako strašću jednakoj onoj koju Vili (dok nam pušta svoju omiljenu muziku) ulaže u priču o nekih pet-šest stotina automobila koje je do sada sredio, tjunirao i prodao ili trampio, rekonstruiše teoriju skokovite evolucije ili isprekidane ravnoteže razvoja ljudske vrste, po Otu Hajnrihu Šindevolfu.

Iako je sadržaj Ekehardove priče bizaran, i deluje pre na maštu nego na razum, njena osnovna teza je i jasna i razumljiva – vreme kreće u dva smera, a ljudska rasa se podmlađuje. Svi mi, pa i njegova generacija, stoga, protokom vremena postajemo sve mlađi, završava on, dok se u pozadini pojačava pesma grupe Koldplej pod nazivom „Vraćam se na početak”.

Gotovo identična monološka struktura iskaza, i insistiranje na životnoj vitalnosti koja pobeđuje godine i negira tok vremena, odlikuje i priče pet dobrostojećih žena u godinama, koje, u video radu Julike Rudelijus, pozirajući pored svojih privatnih bazena ili šetajući se kroz bašte svojih vila, raspravljaju o temama kao što su lepota, starenje i estetske operacije.

„Unutrašnja lepota je to što je najvažnije“, kaže jedna od njih, „mada se ona oslikava u nečijem fizičkom izgledu.” Kao i Ekehard i Vili, one demonstriraju operativnost jednog generacijskog koda u mišljenju, govoru i ponašanju, koji u potpunosti preoblikuje naše poimanje trećeg životnog doba, i to na vrlo radikalan način.

To je prva generacija koja ne pristaje na starost. Mik Džeger, Dejvid Bouvi, ili Igi Pop, na primer, ne uklapaju se baš u sliku starca kako se ona konvencionalno predstavljala do njihove generacije, a zapravo su već tih godina da bi se mogli nazvati starcima.

Izložba na kojoj su ovi radovi, uz niz drugih, postavljeni, ima i podnaslov, koji je u znatno većoj meri deskriptivan od naslova. Slobodan prevod sa nemačke verzije bio bi „savremene slike starosti kao drugosti“, a sa engleske „starost i starenje u savremenoj umetnosti“. Ni jedan rad na njoj nije dokumentaristički, u žanrovskom smislu. Svaka slika starosti i starenja je konstruisana ili preoblikovana.

Od radova na ovoj izložbi, to najplastičnije demonstriraju fotografije Mive Janagi, iz serije pod nazivom Moje babe. Na tim foto-radovima su predstavljeni načini na koji neki mladi ljudi vide sebe kao babe, pedeset godina nakon trenutka u kome zajedno sa umetnicom realizuju datu fotografiju. Među njima su uglavnom devojke, ali ne isključivo.

Eriko, koja je u radu prikazana kako nadgrobnu ploču na kojoj je urezano njeno ime i godina rođenja (1971) koristi kao modnu pistu, jeste, na primer, muškarac, ali sa alter egom manekenke koja na toj pisti istrajava već pedeset godina. Biti baba, i biti ponosan na to, u tekstu urezanom na tu istu nadgrobnu ploču, predstavljeno je kao čin „prekoračivanja svih granica – pola, životnog doba i nacionalnosti“, s tim da se u tome mora biti fascinantno lep, jer, kako stoji u nastavku teksta na nadgrobnoj ploči, „lepota garantuje najelegantniju besmrtnost“.

Doduše, nisu sve vizije starosti u tom radu baš toliko kemp, ali su i ostale jednako svesne činjenice da slika starosti nije prosto data nama na usvajanje, već je otvorena za upisivanje bilo kakve fantazije. Tako Šizuka, uz realizacionu pomoć umetnice, i korišćenje i scenske maske i foto šopa, (kao i kod Eriko) sebe predstavlja kao staricu koja oblikuje razne telesne fragmente, i čak jedno već gotovo celo telo, uz tekst „obrazovaću tkivo svog novog tela svojim sopstvenim rukama“. U stvari, svaka baba Mive Janagi izmiče standardnoj slici babe.

Ispod svih ovih nanosa fikcije, kombinovane sa elementima stvarnosti, ipak možemo nazreti i neke činjenice demografskog karaktera.

„Pravo pred nama je ledeni breg“, pisao je Peter Peterson još pre deset godina, „a zove se globalno starenje i preti da velike sile dovede do bankrota“.

U knjizi pod ironičnim i provokativnim nazivom „Siva/Seda Zora“(Gray Dawn) koji se poigrava sa referencama na nazive popularnih filmova sa elementima paranoje, kao Crvena Zora i Zora živih mrtvaca, pokazao je da se nekadašnji bejbi-bum pretvara i baba-bum, koji ne samo da ponovo drastično menja starosnu strukturu stanovništva, već i zapadnu ekonomiju.

Paranoisali mi oko toga ili ne, činjenica je da će, na primer, po aktuelnim podacima sa sajta Svetske banke, u godini 2025. prosečna starost Slovenaca biti 47.4 godina (za Srbiju, naravno, nema tu još nikakvih podataka). Dakle, svi starimo, ali smo u odnosu na prosek svi sve mlađi. Umetnici nam svakako mogu pomoći da se adaptiramo na te nove vidove podmlađivanja.