Редовно пролећно заседање Народне скупштине почело је ове недеље веома театрално. Први пут испред Дома скупштине био је прострт црвени тепих, а уз њега распоређени гардисти да, попут воштаних фигура, не трепну док поред њих пролазе народни посланици. Ту церемонију налаже нови Закон о Скупштини.

Они за које је ова новина нешто позитивно у нашем политичком животу, као аргумент томе у прилог наводе да се тако поступа и у другим европским земљама. При том заборављају да је у тим земљама овакав облик церемонијалности наслеђен, да је прихваћен као нешто што долази из прошлости, те да је његова главна карактеристика древност. Код нас, међутим, староставну церемонију закон прописује као новину.

Црвени тепих, уобичајен данас приликом културних свечаности, попут филмских фестивала у Берлину, Кану и Сопоту, или приликом доделе Оскара, има, каже се, симболичко значење. Али та и таква симболичност односи се увек на одређену групу људи којој се придаје значење и значај одабраности. Од онога ко прође простртим црвеним тепихом не може се очекивати да, макар и симболично, не осети гордост. Застирање пред Домом Народне скупштине ритуални је покушај да се народним посланицима уз статус одабраности априорно обезбеди осећај гордости.

Да је праведно и добро да црвеним тепихом ходају или сви или нико, јасно је још од најстаријег запамћеног помињања ове простирке у политичком контексту. Оно припада трагедији „Агамемнон“, првом делу трилогије „Орестија“ којом је Есхил освојио главну награду 458. пре Христа.   

Дочекавши пред дворима Агамемнона при повратку из Троје, његова жена Клитемнестра, пише Есхил, каже му, како преводи Коломан Рац, следеће: „Немој, краљу, на тле стат том ногом својом, побједницом Илија“ –  а затим се обраћа слушкињама које носе простирке – „Та рекох вам да саговима покријете земљу, пут. Ногоступ нек се смјеста створи скерлетан, да у дом преко наде правда води га!“ На то, Агамемнон одговара овако: „Та само бога иде таква пошта, част. Красотам’ тим шареницама шаријем смртнику мени није ступат без страха... Не холит, кочит се – дар божји најљепши је.“ После краћег убеђивања, праћен Клитемнестром, Агамемнон ће, изувен, прећи преко постављених тепиха, а слушкиње ће их за њима смотати. Већ ту назиру се политичке импликације застирања стазе по којој ходају само одабрани. Клитемнестра је лицемерна кад о оном који гази црвеним сагом говори као о праведнику у кога се полажу наде, али традиција јој омогућује да своје лицемерје заогрне уобичајеним значењем. Агамемнон прозире да су те речи пуко ласкање, зато и помиње охолост и страх; управо страх од празне охолости, од театрализације политике. Његов говор је говор политичког позоришта које раскринкава театрализовану политику. (Не треба сметнути с ума да је Есхил исте године кад је освојио награду управо због „Орестије“ морао и да емигрира из Атине.)

На скерлетни саг испред Дома Народне скупштине српски посланици су реаговали различито, а три изјаве су од посебног драмског значаја за овај театрални случај. Председница скупштине Славица Ђукић-Дејановић је рекла да нови протокол доприноси достојанству скупштине. То су речи Клитемнестре према којима правда продире преко наде црвеног тепиха. Драган Марковић Палма, председник Јединствене Србије, рекао је да црвени тепих заслужују само народни хероји, а да народни посланици нису хероји. То су донекле речи Агамемнона. Председник Либералнодемократске партије Чедомир Јовановић протокол је, пак, драматуршки дефинисао као „театралност на ивици кича“, којом се парламентаризам у Србији не побољшава.

Ако оставимо по страни питање укуса, да ли је посреди кич или не, несумњиво је да је реч о театрализацији политике. Њена бит је, као што је већ речено, супротна бити политичког театра.  

Политичко позориште чини прозирном политичку махинацију, театрализација политике ствара услове за непрозирност. Политичко позориште приказује политичаре као људе у акцији, у театрализованим облицима политике политичари, изузети из акције, стоје ту као споменици идеја. Најзад, како у својој „Историји политичког позоришта“ о томе пише Зигфрид Мелхингер, политичко позориште се од неполитичког разликује по томе што публику претвара у јавност, у скуп критички мислећих. Циљ театрализације у политици је да јавност претвори у пуко гледалиште.

Ма колико то на први поглед изгледало незнатно, постављање црвеног тепиха испред Дома Народне скупштине озбиљан је вид театрализације нашег политичког живота. У корену те, као и сваке друге, театрализације политике налази се воља за сузбијање критичког мишљења о злоупотребама власти. Уместо политичке акције која обезбеђује достојанственији живот грађана, нуди се церемонија која ту достојанственост обезбеђује сама собом, на својој метафизички непрозирној основи. Само треба веровати у то! Политичко позориште је пре свега савремено позориште; театрализација политике је пре свега актуелна политика.

Темељна тема политичког позоришта, тврди Мелхингер, јесте политички морал. Шта је, пак, тема театрализације политике? Ништа друго до изузимање теме политичког морала из политичког живота, макар и накратко. Није случајно да се римски папа креће по скерлетном сагу. Његова непогрешивост је неумитна; ко у њу сумња, сумња у сопствену веру! То је карактер и политичке театрализације која убеђује да је ствар политике у вери у инсигније државе.

„Надлежност позорнице почиње тамо где се завршава делокруг правосуђа“, каже Шилер. Театрализација политике почиње тамо где је још увек надлежно правосуђе.