Многе важне ствари дешавају нам се на периферији. И ја волим да делујем из периферног ракурса.

Периферија је важна, зато што тамо још има слободе, у њој можеш да будеш независан од идеологије и новца. У таквим просторима могуће је бити аутор, а по мом мишљењу то је још увек најважније за уметност.

У мејнстрим култури, забави и спектаклу, којиимају потпору у новцу, основни елемент је новчана јединица уложена у то дело, таква уметност постаје безбојна, иако поседује пуно колорита. Она је једнообразна, јер у њој нема ризика, нити естетског инцидента; све је унапред осмишљено да успава потрошачко око. Тако је на Гучи, Егзиту...

Ми нисмо ни једно ни друго, већ један мали фестивал на којем се окупи од 50 до 70 људи и ствара интимна креативна атмосфера, у којој нема разлике између актера и оних који гледају. Често и публика прави представе.

Енергија на ШУМЕС-у подсећа на шездесете, када је још владала нада за неко боље човечанство, а која се испољила у хипи покрету ’68.

Никад нисам био типичан хипик у иконографском смислу, већ сам од хипи културе покупио бунт, непристајање. Императив да немогуће није немогуће. Па још и ту социјалну блискост и,наравно, емоцију важнију од профита.

Већ 40 година нема тих идеја, јер се свет сасушио, у страху за егзистенцију. А тај страх одузео је савременом човеку сањање. Свет се скоцкао у прагматичне контуре: како јести, радити,спавати. Хумане идеје су или замрле или скрајнуте. То се најбоље може осетити по томе што већ давно нико није споменуо Фрома и Маркузеа.

Племенско осећање

Хобсбаум је рекао да смо сви заборавили да економија значи боље живети, а не стварати наслаге и профит. Али, за само 40 година је избрисана свест о томе шта је у бити економија.

Породица бистрих потока негује посебан однос уметност–природа. У природи су шансе за човеколико испољавање, по мом мишљењу, веће него у урбаној средини или на класичним „стејџевима”, где мора постојати тај препознатљив рукопис.

Највећи проблем уметности је што нема храбрости да индивидуално ризикује. Стога смо мии наши гости својеврснабитефовска секција за експериментални сензибилитет, она која трага и не брине о исходу.

Уосталом, Арто је, давно, рекао да уметност нема исход, а сам није дочекао да види исход свог дела. Јер је цело савремено позориште 20. века засновано на Антонену Артоу.

Ово је већ девети фестивал, углавном долазе наши пријатељи из позоришта и театарске групе које слично размишљају, не само из Србије. Не постоји репертоар. Од ујутру до увече, племенско осећање води нас да реагујемо и правимо представе, било на ливади, у кањону, на водопаду, или на гранама дрвета.

То није импровизација, већ пре уметност у служби тренутка. Мото је „исповест без концепта”, па ће осим представа бити разговори на тему како позориште и уметност да не изгубе инвенцију и проницљивост.

Рембо је говорио да уметност мора да предњачи, и ја верујем у такву уметност.

Лепо је да је и овог пута, као искоро сваке године,санама Јован Ћирилов, па Љубивоје Ршумовић, људи од институционалног ауторитета. Затим Нела Антоновић, Јелена и Миња Богавац, Зоран Јовановић, Силард Мезеи, Ана Виленица, Мимарт, Огледало, Дах-театар...Сви они умеју лепо да се усагласе са оваквом врстом дивљег театра, или позоришта својстава.

ШУМЕС значи шумски сусрет. Гајим визије да једног дана будемо шумско позориште, у које ће долазити гледаоци из Новог Сада, Београда, Крагујевца, провести дан с нама, гледајући, једући, играјући се позоришта (и одбојке). И на крају се вратити у град, освежени оптимизмом.

И поред тога што је свет постао суров – уметност и позориште видим као предлог за племенитији, човечнији свет. У уметности није сувишна доброта.

Битне периферне ствари

После 34 године које сам проживео у природи, за мене више не постоји диференцијација између институције и неинституционалног, између сиромашне и богате уметности.

Важноје да у овом тренутку периферија понуди главном току баланс, битне ствари. Бар што се тиче естетике.

Да ли и како то критика перципира, то аутора не треба да брине. Елфриде Јелинек каже: „Не пратим ја позориште, нека оно прати мене”. Битно ми је да стварам уметност, да се она радује и пева.

На овогодишњем ШУМЕС-у Породица бистрих потока ће направити ноћну представу у кањону, у 11 сати. Биће то  исповест о животу, у извођењу глумице Драгане Јовановић, уз ватру, и музику водопада; исповест женског бића, једне стешњене психологије женског света којој није лако да се испољи у савременом свету.

 Оно што је сигурно јесте тода ће Соња Калајић направити концерт на тестери, а остали деловаће такође, кроз брзу реакцију и импровизацију. То чини уметност свежом, јер ни сам аутор не зна где ће га уметничко дело одвести…

У Европи има доста позоришта у шуми, и оних експерименталног карактера, каква су Один театар Еуђенија Барбе или оно Јержија Гротовског, али све више ничу позоришна станишта, куће, класична позоришта усред шума. И ми спадамо у те пионирске појаве, које желе да створе спрегу између уметности и природе.