Poražavajuće je osećanje da prethodno doba ništa nije učinilo za naredno, štaviše da je upravo na njegov račun postojalo. Naši neposredni politički preci živeli su na uštrb potonjih generacija (iz kojih, dakako, treba izuzeti njihove srodnike).

I kao kneževina, i kao kraljevina i republika, Srbija je – katkad više, katkad manje – pustošena od vladajućeg sloja, ali, sve do režima Slobodana Miloševića, uvek je nešto, makar i malo, preticalo sledećoj generaciji. Za Miloševićeva vakta niti je šta novo stečeno, niti je šta valjano iz prethodnog perioda sačuvano. Ostalo je i suviše stida, a premalo nade. Na svet sada dolaze pokradeni dužnici.

Čitav istorijski period od oslobođenja 1944/1945. do 2000, a naročito poslednjih deset krvavih godina veka, ispostavlja se kao nepovesno tavorenje. Takvo, tragično osećanje novije nacionalne istorije prožima i iskustvo jednog časnog svedoka. Pretočeno u memoarsku knjigu, ono nam govori da se rđavom trajanju smisao može naći jedino u pamćenju – kao zalog budućim naraštajima o prethodnicima koji politiku nisu vodili, nego sahranjivali.

Delo Slavoljuba Đukića „Političko groblje” (Službeni glasnik, 2009), hronika je javnih poslova i njihovih zakulisnih režija u Srbiji i Jugoslaviji od poslednjih meseci Drugog svetskog rata, u kojem je autor kao maloletnik učestvovao u partizanskim redovima, pa preko uspostavljanja komunističke vlasti i momenata njene najviše napetosti (suđenje generalu Mihailoviću; odbijanje Rezolucije Informbiroa i izgradnja logora za pristalice staljinizma i sve one na koje je bezrazložno palo zrno sumnje; Đilasov zaokret i disidentstvo; pad Rankovića; studentska pobuna ’68; maspok; pad liberala: Ustav iz 1974; progoni intelektualaca; razulareni nacionalizam i uspon Miloševića; raspad SFRJ, ratna razaranja i masovni zločini; Dejtonski sporazum, Rambuje, NATO bombardovanje), sve do 5. oktobra i sunovrata Miloševićevog režima – iz prve ruke, sa svešću novinara čiji je kredo da mu se jedino ne može oprostiti pisanje protiv sopstvene savesti.

Šta iz sveg tog obilja opisa vlastodržaca uočavamo kao kliše koji se ponavlja u njihovim postupanjima za tih pola veka? Dve stvari.

Prvo, ignorisanje stvarnih potreba društva, samim tim zanemarene su realna politika i održiva ekonomija. I titoizam i „slobizam”, kako bi rekao Aleksandar Tijanić, žive u ideološkom prividu, usklađujući prema njemu svoju politiku, s tom značajnom razlikom što je, gledano u celini, titoistička mirnodopska, a slobistička ratnohuškačka.

Drugo, istina boravi u partiji ili stranci! Biti pouzdan partijski kadar, to znači biti moralan i stručan. Raditi za dobrobit partije ili stranke, u tome je dobrobit društva, a ne obrnuto.

Ono što ozbiljno razlikuje Miloševićev od Titovog (i posttitovskog) režima jeste da je ovaj kasniji bio u dvostrukom prividu. Iza odanosti stranci (SPS ili JUL, svejedno) krila se pohlepa. Ideali su postali neuporedivo opipljiviji nego za vreme tzv. komunizma – pohranjeni na računima u inostranim bankama.

„Političko groblje” kao svojevrsna „autobiografija o drugima”, galerija je portreta uglavnom ličnosti koje su nas, u doslovnom smislu, zadužile za ceo život. Đukić je jedinstven majstor portretisanja. U nekoliko reči, često poduprtih pridevom koji kao da je samo rebro iz kojeg nastaje lik, pred nama iskrsava čovek koji je sebe još za života fosilizovao u jedno ili dva svojstva. Evo nekoliko primera.

Borisav Jović, „tvrdoglav i gluv za tuđe argumente”; Milan Panić, „šampion spontanosti, smelih poteza i gafova”; Zoran Todorović Kundak, „lojalan novcu i karijeri”; Jovica Stanišić, „neprepoznatljiv, tihe efikasnosti”; Bogoljub Karić, „fascinantna snalažljivost nekadašnjih gladnih očiju”; Svetozar Marović, „uljudan i smišljeno nerazumljiv”; Vojislav Šešelj, „mozak mu je radio kao opaki kompjuterski virus”; Vuk Drašković, „velika nada i šarena laža”.

Proziranjem ličnosti, uvidom u njihove poslove i dane, uvek prateći tragove novca i propagande, knjiga „Političko groblje” predstavlja neprocenjivo svedočanstvo o vlastodržački uzurpiranom i harčenom vremenu jednog naroda, države i društva. U njoj, postoje samo dve sporne stvari. Jednu predstavlja hvalospevan odnos prema društvenom angažmanu Dobrice Ćosića. Drugu – prećutkivanje značajne uloge nevladinih organizacija u demokratizaciji društva.

U jednom intervjuu (Politika, 3. novembar 2009) Đukić kaže da je Ćosić „bio najuticajniji srpski intelektualac u drugoj polovini 20. veka“. To je nesporno, i upravo stoga kvalitet tog uticaja treba meriti kvalitetom njegovog društvenog učinka. U oceni ovog učinka, Đukić se u svojoj knjizi oslonio na pozitivnost Ćosićevih namera. Međutim, kad je posredi negativan angažman, njegova dobronamernost ne mora biti sporna.

Izuzev „Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji”, u negativnom kontekstu, i „Otpora”, u pozitivnom, Đukić ne pominje nijednu drugu nevladinu organizaciju.

Istorija poslednje dve decenije u Srbiji, međutim, snažno je obeležena i delatnošću nevladinih organizacija. Pomenimo ovde samo dve činjenice. „Helsinški odbor” prva je institucija koja je i pomagala srpskim izbeglicama iz Hrvatske i organizovala njihove povratke na ognjišta. Rezultati aktivnosti nevladinih organizacija, čija imena još uvek u jednom delu javnosti izazivaju odioznost, poslužili su na sudu u Hagu kao važan dokaz da Srbija ne snosi krivicu za genocid u Srebrenici.

Bez obzira na ove propuste, „Političko groblje”, kao testamentarno delo jednog novinara koji decenijama nije gubio vreme, predstavlja kapitalnu knjigu savremene srpske memoaristike.