Поражавајуће је осећање да претходно доба ништа није учинило за наредно, штавише да је управо на његов рачун постојало. Наши непосредни политички преци живели су на уштрб потоњих генерација (из којих, дакако, треба изузети њихове сроднике).

И као кнежевина, и као краљевина и република, Србија је – каткад више, каткад мање – пустошена од владајућег слоја, али, све до режима Слободана Милошевића, увек је нешто, макар и мало, претицало следећој генерацији. За Милошевићева вакта нити је шта ново стечено, нити је шта ваљано из претходног периода сачувано. Остало је и сувише стида, а премало наде. На свет сада долазе покрадени дужници.

Читав историјски период од ослобођења 1944/1945. до 2000, а нарочито последњих десет крвавих година века, испоставља се као неповесно таворење. Такво, трагично осећање новије националне историје прожима и искуство једног часног сведока. Преточено у мемоарску књигу, оно нам говори да се рђавом трајању смисао може наћи једино у памћењу – као залог будућим нараштајима о претходницима који политику нису водили, него сахрањивали.

Дело Славољуба Ђукића „Политичко гробље” (Службени гласник, 2009), хроника је јавних послова и њихових закулисних режија у Србији и Југославији од последњих месеци Другог светског рата, у којем је аутор као малолетник учествовао у партизанским редовима, па преко успостављања комунистичке власти и момената њене највише напетости (суђење генералу Михаиловићу; одбијање Резолуције Информбироа и изградња логора за присталице стаљинизма и све оне на које је безразложно пало зрно сумње; Ђиласов заокрет и дисидентство; пад Ранковића; студентска побуна ’68; маспок; пад либерала: Устав из 1974; прогони интелектуалаца; разуларени национализам и успон Милошевића; распад СФРЈ, ратна разарања и масовни злочини; Дејтонски споразум, Рамбује, НАТО бомбардовање), све до 5. октобра и суноврата Милошевићевог режима – из прве руке, са свешћу новинара чији је кредо да му се једино не може опростити писање против сопствене савести.

Шта из свег тог обиља описа властодржаца уочавамо као клише који се понавља у њиховим поступањима за тих пола века? Две ствари.

Прво, игнорисање стварних потреба друштва, самим тим занемарене су реална политика и одржива економија. И титоизам и „слобизам”, како би рекао Александар Тијанић, живе у идеолошком привиду, усклађујући према њему своју политику, с том значајном разликом што је, гледано у целини, титоистичка мирнодопска, а слобистичка ратнохушкачка.

Друго, истина борави у партији или странци! Бити поуздан партијски кадар, то значи бити моралан и стручан. Радити за добробит партије или странке, у томе је добробит друштва, а не обрнуто.

Оно што озбиљно разликује Милошевићев од Титовог (и посттитовског) режима јесте да је овај каснији био у двоструком привиду. Иза оданости странци (СПС или ЈУЛ, свеједно) крила се похлепа. Идеали су постали неупоредиво опипљивији него за време тзв. комунизма – похрањени на рачунима у иностраним банкама.

„Политичко гробље” као својеврсна „аутобиографија о другима”, галерија је портрета углавном личности које су нас, у дословном смислу, задужиле за цео живот. Ђукић је јединствен мајстор портретисања. У неколико речи, често подупртих придевом који као да је само ребро из којег настаје лик, пред нама искрсава човек који је себе још за живота фосилизовао у једно или два својства. Ево неколико примера.

Борисав Јовић, „тврдоглав и глув за туђе аргументе”; Милан Панић, „шампион спонтаности, смелих потеза и гафова”; Зоран Тодоровић Кундак, „лојалан новцу и каријери”; Јовица Станишић, „непрепознатљив, тихе ефикасности”; Богољуб Карић, „фасцинантна сналажљивост некадашњих гладних очију”; Светозар Маровић, „уљудан и смишљено неразумљив”; Војислав Шешељ, „мозак му је радио као опаки компјутерски вирус”; Вук Драшковић, „велика нада и шарена лажа”.

Прозирањем личности, увидом у њихове послове и дане, увек пратећи трагове новца и пропаганде, књига „Политичко гробље” представља непроцењиво сведочанство о властодржачки узурпираном и харченом времену једног народа, државе и друштва. У њој, постоје само две спорне ствари. Једну представља хвалоспеван однос према друштвеном ангажману Добрице Ћосића. Другу – прећуткивање значајне улоге невладиних организација у демократизацији друштва.

У једном интервјуу (Политика, 3. новембар 2009) Ђукић каже да је Ћосић „био најутицајнији српски интелектуалац у другој половини 20. века“. То је неспорно, и управо стога квалитет тог утицаја треба мерити квaлитетом његовог друштвеног учинка. У оцени овог учинка, Ђукић се у својој књизи ослонио на позитивност Ћосићевих намера. Међутим, кад је посреди негативан ангажман, његова добронамерност не мора бити спорна.

Изузев „Хелсиншког одбора за људска права у Србији”, у негативном контексту, и „Отпора”, у позитивном, Ђукић не помиње ниједну другу невладину организацију.

Историја последње две деценије у Србији, међутим, снажно је обележена и делатношћу невладиних организација. Поменимо овде само две чињенице. „Хелсиншки одбор” прва је институција која је и помагала српским избеглицама из Хрватске и организовала њихове повратке на огњишта. Резултати активности невладиних организација, чија имена још увек у једном делу јавности изазивају одиозност, послужили су на суду у Хагу као важан доказ да Србија не сноси кривицу за геноцид у Сребреници.

Без обзира на ове пропусте, „Политичко гробље”, као тестаментарно дело једног новинара који деценијама није губио време, представља капиталну књигу савремене српске мемоаристике.