Prizor koji sledi današnjim mladićima i devojkama teško je zamisliti: osam stotina hiljada partizanskih vojnika raštrkano je po zemlji koja se zove Jugoslavija. Pred njima uzmiču nemačke, ustaške i četničke jedinice, najviše u pravcu Zagreba. Kolone sutrašnjih pobednika često bez prestanka za njima marširaju, praveći kratku pauzu koliko da se popuši cigareta. Oni srećniji borci smešteni su kao posada u preuzetim naseljima, i pred slobodan izlazak u grad međusobno pozajmljuju bolju vojnu opremu. Svi revnosni vojnici sveta dele istovetnu iluziju: da su u uniformi lepši. Neće je još dugo nositi, jer poslednja je godina Drugog svetskog rata.

Budućim generacijama ove slike izgledaće poput fantastičnih pripovesti iz zemlje koja nikada nije postojala. Jugoslovenski ideološki brod – natovaren socijalizmom, pravdom, slobodom – za istoriju je brzo potrošio svoje vreme i danas liči na bezvrednu olupinu. Ili samo tako kaže naša naknadna pamet? Mi smo povlašćeni: mudriji smo i stariji od njega za šest decenija, sasvim dovoljno da svaka kvrga na brodskim šavovima dobije preteći crvenorđavi sjaj. Naše doba, ipak, nije doba nade i poleta, pa čak ni onog dirigovanog; prepušteni smo ideološkoj rutini i jednoličnom koraku istorije. Daleki svakoj velikoj sumnji, daleki svakoj velikoj nadi, ravnodušno smo nadmoćni nad proteklim vremenom i njegovim svetinjama. I za to imamo dobar izgovor: mi ih nismo morali živeti.

Raznoseći slobodu, jedan od onih osam stotina hiljada boraca prošao je kroz Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, i dospeo u Lajbnic, austrijski gradić kraj jugoslovenske granice. Gledajući kroz prozor kafane svoju stanodavku Hildu, ružnjikavu, izgladnelu i rahitičnu devojku, kako stoji na ulici u uzaludno prepravljanoj haljini nastaloj od dve-tri stare, zapisao je u svoj dnevnik: Šta nude borci za „istinske, prave slobode“ Hildi? Šta nude milionima Hildi? Nude im slobodu. Šta je sloboda? Šta će Hildi sloboda? Hildi je potrebna nova haljina. Narečeni vojnik, za vreme svog boravka, Hildi nije kupio novu haljinu. A njoj i majci, svakog trećeg dana, uredno je od svog sledovanja odvajao veknu hleba.

Vojnik se zove Miodrag Popović i u trenu dok piše svoje dnevničke zapise ima dvadeset i dve godine. Katkad puno ime i prezime samo zbunjuju: reč je, u stvari, o srpskom slikaru Mići Popoviću. Njegov dnevnik započet je u neobičnim okolnostima: dopavši partizanskog zatvora, ovaj mladić, inače dobrovoljac u oslobodilačkoj vojsci, rešava se da što vernije zapiše ono što proživljava. Decembar je 1945, i rat je već okončan, ali mobilisana vojska mahom nije raspuštena. Beli Manastir, baš kao i bilo koji drugi grad, sasvim je zgodan da čovek u njemu bude uhapšen, zbog jednog pisma koje je neoprezni prijatelj ostavio na svom vojničkom stolu. U njemu Mića Popović ne beleži bogzna kako teške optužbe povodom nove i vojne vlasti, već samo rafinman partizanske ishrane: devet različitih kuhinja za devet novostvorenih staleža. Istovetan rafinman pokazao je i onaj kome nije bilo mrsko da iščitava tuđa pisma, po vlastitoj dužnosti ili sklonosti, i vojnika Popovića pozvali su nazad u jedinicu, da bude uhapšen.

Mića Popović u svom zatvorskom dnevniku donosi i sećanja na poslednje mesece rata u kojima je kao borac učestvovao: prolazak kroz Hrvatsku i Sloveniju i sve do Austrije. Otuda se i Hilda iz Lajbnica pojavljuje u Belom Manastiru. Dnevnik, pisan danas zaboravljenom pismenošću, neretko zbunjuje oštrinom uvida. (Nije moguće da ga je pisao mladić?) Tek povremeni uzvici i raznežene uspomene odaju piščevu dob. Dok zatvorenik Mića Popović novi svet koji se stvara neretko gleda našim, ostarelim očima, sebe ipak katkad crta sa željom da njemu i pripadne. To je njegova prednost, jer mi smo, danas, u obavezi da pokazujemo otmeno prezrenje.

Jednog dalekog desetog decembra jedne daleke godine, kad ujutro na Beli Manastir padne teški mraz, zapisani su sledeći redovi:

Rukopisna i štampana verzija neobjavljenog ratnog dnevnika Miće Popovića

Pre dve godine, na današnji dan, jednu nedelju pre moje Slave, bio sam takođe izložen isto tako teškim radovima zato što sam uvredio Lagerfirera logora prinudnih rudnika u Boru. I onda nanesena uvreda beše pogodila ceo široki krug strasnih usrećitelja čovečanstva, koji su na korice svojih ideja stavljali ćuranski naslov: – Nova Evropa –

O, kako se na svetu ništa ne menja. U stvari, menjaju se samo dekor i kostimi. Sadržaj komedije uvek je isti. Sa istom vašarski bučnom uvertirom, istim kiselo melanholičnim dijalozima, istim upornim i netalentovanim glumcima.

…A uveče me je, sasvim iznenada, uhvatio strah. Da li su zaista prošle dve godine, ili ovo još uvek traje onaj nezaboravni trenutak poniženja, kada mi je u rudniku, neki stražar, Nemac, koji me je vodio u klozet, oštrim i pretećim tonom rekao:

 – Pazi, nemoj da upoganiš dasku! Na sanduk se ne staje nogama, nego se seda!

O, nebesa! O, sve nečiste sile!

U isto doba, u isti mesec, nedelju, dan, sat, minut, uz isti strašni vetar – iste reči.

Stražar ovog puta nije iz Manhajma, nego iz okoline Aleksinca, mašinka nije nemačka, nego ruska, klozetska daska nije svojina Org. Tot. Lager Franken  (od Organisation Todt Lager Franken, nemačke uprave prinudne radne službe i oznaka dotičnog logora – prim. prir.), nego izviđačke čete  XX brigade.  Ali je stvaralačka, misionarska sreća u oba stražara ista. Ista je besmislena egzistencija mašinke, ista je moja žudnja za beskrajnim ćutanjem kraj šporeta,  u kujni, među najmilijima.

Ove rečenice sačinjene su bez saznanja da će zatvorenik Mića Popović milošću novih „usrećitelja“ posle dva meseca biti otpušten iz zatvora. To je tren, kako mladalački ushićeno kaže, kada u svetu iznova pronalazi narušenu harmoniju. A njegova sloboda postaje potvrda slobode drugih, ali samo do sledećeg nama nepoznatog trenutka sumnje. Jer ništa se nije promenilo, i svi su i dalje tu: i njegov stražar, koji sada čuva nekog drugog, i Hilda, kojoj pripada obnovljena zapadnoevropska budućnost, i divizije usrećitelja naoružane ruskim, nemačkim ili čijim drugim mašinkama, i misionari sreće sa svojom ćuranskom tablom Nova Evropa.

U dnevniku je ostalo zapisano da je,  mimo svih običaja oslobodilaca ili osvajača, Mića Popović napuštajući Lajbnic svojevoljno platio stan i hranu. Hilda je od tih para mogla kupiti novu haljinu.