На Атељеу 212 освануо је, пре месец дана, графит „философија паланке“. Позоришни свет, или бар онај његов део који се бави овим случајем већ недељама, мисли да није реч о бесмисленој провокацији анонимног уличног уметника који је читао, или бар чуо за чувену књигу Радомира Константиновића. Напротив, графит се доживљава као артикулисан критички став, који не циља само на наше опште друштвене и културне прилике, већ на сасвим конкретну мету, ону испод које се и појавио: графит је, наиме, написан испод плаката за представу Коса. У овом тексту покушаћу да будем дрвени адвокат анонимном уличном бунтовнику, да објасним како би, на основу само неких Константиновићевих теза, могла да се брани тврдња да је дух пројекта Коса Атељеа 212 – како саме представе тако и продукционих услова и рекламне кампање који су је пратили – заиста паланачки.

Тиме се излажем ризику да Јован Ћирилов и по трећи пут устане да брани ову представу и њен маркетинг, те поново оптужи, сасвим у паланачком духу који не именује своје опоненте, „један део критике“ за „малограђанску заједљивост“ и „патријархални отклон према овој нормалној појави светског позоришта у условима нашег ’неокапитализма’“ („појава“ је реклама за Косу), (Јован Ћирилов, Публицитет и последице, „Блиц”, 20. 2. 2010).

Човек у њиховим редовима

Он има право на своје мишљење, али и јавност има право да зна да Ћирилов овде не наступа као независни интелектуалац, с обзиром на своје пословне везе са Niš art foundation, која је копродуцент Косе. То је сасвим легитимно, али, као што каже Ролан Барт, треба „објавити систем читања, јер неутралног система нема“(Ролан Барт, Књижевност, митологија, семиологија, Нолит, Београд 1979, 132). Толико о томе; не мора се чак потезати чињеница да је Ћирилов, као неко ко је истовремено био управник позоришта и критичар, а што је изразити сукоб интереса, последња особа која, залажући се за паланачки став да критика треба да буде „имуна“ на друштвени контекст и бави се само уметношћу, може да потеже питање етике у критици.  

У основи пројекта Коса препознаје се парадокс: уз помоћ тржишне логике и њој примерених маркетиншких средстава, води се, наводно, борба против истог тог потрошачког, глобализованог света. Већ у самој продукцији представе битну улогу има поменута Niš Art Fondation, иза које стоји мултинационална компанија „Филип Морис”, а и други тржишни механизми били су максимално ангажовани, пре свега маркетиншки. Пројекат је имао велики публицитет, од рекламираног кастинга до премијерске еуфорије, која је обухватала и посебно, гала извођење с улазницом од неколико хиљада динара за коју се добијало и дружење с глумцима. Ово је кратка разрада тврдње да се представа користи тржишним средствима, док се идеолошки циљ Косе експлицитно ишчитава: из хипи покрета, радња је измештена у данашњи антиглобалистички покрет.         

Овај приступ би могао да буде субверзија, „борба непријатељевим оружјем“, али њега може да легитимише, нужно ретроактивно (као и сваку субверзију), само завршни „производ“ – степен остварене критичности. Да ли представа непријатно изненађује своје конзументе и финансијере из редова „глобалистичке елите“, али и несвесне потрошачке гомиле, који тако бивају приморани да схвате да су они, заправо, права мета? Логично би било очекивати да такав завршни обрт изазове бурну реакцију с могућим последицама по ауторе субверзије – у овом случају, то је иста особа, управник Атељеа 212 и редитељ Косе, Кокан Младеновић – јер се теже прашта „издајнику у нашим редовима“, него отвореном политичком противнику.

Овде треба отворити заграду и предупредити могућну, типично паланачку реакцију у стилу „а зашто би Младеновић био човек у њиховим редовима, па он је само уметник и интелектуалац, по дефиницији, дакле, независан“? Овакву реакцију спречава чињеница да је Младеновић постављен за управника само политичком, или политикантском вољом, у тренутку када је струка – глумци Атељеа 212 – била подељена између два друга кандидата. Свако именовање у јавном сектору је резултат и политичке воље, то је неспорно и непроблематично, али се овде покреће деликатно а суштинско питање равнотеже између политичких и професионалних разлога именовања, која је, у случају Младеновића, значајно нарушена у корист политиканства (његова базична компетентност се не доводи у питање). Његова веза с политичком елитом потврђује се и режијама државних светковина, док је веза с финансијском елитом, бар када је Коса у питању, очигледна: Niš Art Fondation je суфинансијер представе.

Овде затварам заграду, те сумирам оно што је у њој речено: нема ничег што је по себи спорно у томе што је неко постављен за управника политичком вољом (политиканство је већ друга ствар), нити што финансира уметност уз помоћ мултинационалних корпорација. Битно је само то да објективне околности одређују позицију с којих тај неко говори (да се опет позовем на Бартов став да ниједно читање није невино, и да зато треба обзнанити читалачку позицију). Дакле, када Младеновић спроводи овакву критику, она поприма карактер субверзије, напада изнутра, те би се очекивало да изазове бурну реакцију, пре свега – „његових“.

Као што је познато, таква реакција је изостала: није било јавних напада, није се чуло да је Младеновић имао непријатности с онима који су га именовали, а као прећутна критика се не може схватити ни одбрана мултинационалних корпорација као значајних финансијера културе коју је, у овом листу, спровео Радован Лале Ђурић, заступник Niš Art Fondationу пројекту Коса. Ђурићев коментар је, напротив, несвесно потврдио моју почетну тезу: жељена идеолошка субверзија је изостала, нова Коса није, користећи се средствима корпоративног бизниса, жестоко ударила на тај бизнис. У својој, за наше паланачко искуство, збуњујуће искреној одбрани корпоративизма, Ђурић несвесно негира дубљу критичност Косе, јер њен ефекат своди на неозбиљни бунт: „Једноставно, ако је представа за младе, онда је ствар јасна. Млади све критикују.“(Б. Требјешанин, Пресудила добра воља медија, „Политика”, 5. фебруар 2010).

Ствар је, заиста, јасна: субверзија је била лажна.

Лажни изазови глобализма

Зашто и како се то десило? Одговор долази, наравно, из представе и врло је једноставан: наводна критика глобализма и корпоративизма толико је уопштена, на нивоу чињеница из најповршнијих новинских текстова, и при томе је задржана у светском контексту – није доведена у везу с нашим приликама – тако да апсолутно никог не прозива, узнемирава, узбуђује. Премијер Цветковић и министар Ђелић могли су, весело и без нелагоде, да узму учешће у једној интерактивној сцени која имплицира да су ти политичари, као и сви ми у публици на премијери, део света који представа критикује. Нису се узбудили ни политичари ни ми, не зато што су нам одбрамбени механизми толико јаки, већ зато што је „напад“ био бедно слаб.

Могућа примедба да се од жанра мјузикла, због његове стилизованости, не може очекивати велика критичност, отпада из два разлога: постоје ангажовани мјузикли (Младеновић је с успехом поставио један од њих, Чикаго), а, ако мјузикл заиста не одговара жељеном идеолошком ефекту, зашто се онда није изабрао други жанр? Друго је питање, неко ће рећи и прво, колико су изазови глобализма битна тема у српском друштву које пролази тек кроз „првобитну акумулацију капитала“, с дивљом приватизацијом, спрегом државе, монополиста и мафије, корумпираним или немоћним синдикатима и контролним телима.

Али, какве везе лажна, неуспела субверзија има са Философијом паланке Радомира Константиновића? Цео механизам обмане и самообмане који сам овде приказао може се, наиме, одлично (пре)кодирати појмовима и аргументацијом из Философије паланке.

Духу паланке страна је свака права побуна, она чији је циљ промена. Отпор према промени директни је резултат једне од суштинских одлика паланке: њене неделатности, пасивности, некретања. Ова својства паланке могу се посматрати на општем, филозофском или културном плану, али се могу свести и на чисто политички: она тада постају својства паланачке аполитичности. Али, лукав какав јесте, паланачки дух не одбија отворено свако деловање, већ изврће његов смер и урушава смисао, остављајући само привид деловања. „Основна његова делатност је делатност против делатности, или делатност на претварању сваке делатности у једну привидну (и зато безопасну) делатност“(Радомир Константиновић, Философија паланке, Нолит, Београд 1995, 185).

Тај привид политичке делатности – што је плеоназам јер је свака делатност политичка пошто јој је промена нужно исходиште – може да се поистовети с неуспешном (лажном, неаутентичном) субверзијом, а то је управо завршни ефекат Косе.

Појам еventа указује на још једну паланачку одлику Косе, да се доживљај претвара у безопасни догађај: Из мјузикла „Коса“, Атеље 212

Зашто и како се дешава да паланка, кад се побуни, врши инверзију побуне, те од ње чини пуки привид? Пре него што се позовемо на један могућни одговор на ово питање, онај који нуди и Иван Миленковић тумачећи Философију паланке, треба дати премису тог одговора: побуна о којој је овде реч јесте она коју паланка, као наводно освешћена мањина, покреће против несвесне, неартикулисане, те нужно „тлачитељске“ већине – гомиле. Међутим, паланка не може да се побуни, јер она само игра улогу мањине, док се заправо не разликује од гомиле, те функционише према њеним начелима, аргументима, циљевима. Миленковић тврди: „Паланачки се дух из гомиле повлачи на начин гомиле. Његово повлачење из гомиле утолико је комично на начин пародије која није свесна тога да је самопародија, да смо оно чему се тако слатко смејемо управо ми сами“ (Иван Миленковић, Константиновић с Хајдегером у: Феноменологија духа паланке: нова читања „Философије паланке“ Радомира Константиновића, Откровење, Београд 2008, 73–74).

Примењена на Косу, ова аргументација значи да платформа која жели да се прикаже као смела, мањинска и револуционарна, а по садржају антиглобалистичка, не успева да се као таква потврди, па се зато сурвава на већинску позицију против које се, као, буни: на корпоративне, конзумеристичке, глобалистичке вредности. Та самообмана која је, заиста, комична и пародична у својој несвести, у Коси овако функционише: намера да се, уз новац мултинационалне корпорације и агресивни маркетинг иманентан потрошачком друштву, зада ударац управо тим вредностима, окреће се против себе, јер публици остаје – пошто не добија никакве узнемирујуће садржаје – само да потпуно безбрижно и бесловесно ужива и у представи и, можда још више, у овом друштвеном еventu који се свугде рекламира и о коме сви говоре.  

Философија без паланке

Појам еventа указује на још једну паланачку одлику Косе. Константиновић показује да је један од битних принципа паланке замена доживљаја догађајем: доживљај који би требало да нас узбуди претвара се у свој сурогат, спољашњи и безопасни догађај. Јасно је да је баш то суштина „случаја Коса“. Уместо снажног (спознајног) доживљаја који је требало да настане из судара познатог (општих глобалистичких начела) и непознатог (њихових локалних, вешто камуфлираних манифестација), добио се банални и безопасни догађај, примерен управо друштву гламура, конзумеризма, ивената. 

Цела аргументација везана за ефекат Косе, тачније за изостанак (жељеног) ефекта, заснива се на претходно изнетој тези да се критика глобализма растаче због своје општости која, као таква, никога не дотиче. Та општост значи да представа не покреће нова, изоштрена, за локалне прилике битна и узнемирујућа питања о глобализму, већ да се врти у безболном кругу општих места, односно питања на која су одговори већ дати. Изостанак правих (критичких) питања као главног пута до истине, што сваку упитаност деградира на привид, једна је од основних одлика паланке. „Истинито је ’опште’, типско, типично (...) Истинито је уобичајено“ (Радомир Константиновић, Философија паланке).

Последње, али не и најмање битно: неко је покушао да обрише графит, сада је остала само „философија“, а „паланка“ се једва назире. Овај покушај, тужно-смешан у својој типично паланачкој половичности и неуспешности, можда је и главна потврда графитске дијагнозе. Он потврђује једно од суштинских својстава паланке: немоћ да се искорачи из себе, да се прихвати критика. Не треба, наиме, заборавити да је главна опозиција духу паланке рефлексивни и критички дух... Али, жилава је паланка, још увек се назире са зида, никад и никуд није ни отишла, пробила би се та и кроз дебеле слојеве креча и фарбе. Жилава је, на срећу, и герилска акција, која је тачно детектовала суштинску везу између наше старе паланке и наше нове културе: пробија се герила до јавности и поред свих покушаја брисања, укључујући и медијски мук који овим текстом покушавамо да пробијемо.