Milton Glejzer, rođen 1929. godine u Njujorku, po mnogima je najveći živi grafički dizajner. Zajedno sa Sejmorom, Čvastom, Rejnoldom Rafinsom i Edvardom Sorelom 1954. godine osniva Push Pin Studios, studio za dizajn i ilustraciju čiji se uticaj preko istoimene periodične publikacije širio od 50-ih do sredine 80-ih godina prošlog veka. Glejzerova neverovatna crtačka veština i vizuelna erudicija uspostavili su jedan sasvim neuobičajen grafički jezik za vreme kada je opšteprihvaćeni standard bio strogi modernizam. Slobodnim crtežom i upotrebom boje, istorijskim citatima, humorom i ironijom,Glejzer je otvorio mnoge puteve koji će za nekoliko decenija biti poznati kao postmoderni jezik. Istim jezikom ostavio je jak uticaj na kontrakulturnu klimu šezdesetih (Dilanovposter).

Početkom sedamdesetih osniva sopstveni studio Milton Glaser Inc., poznat po veoma divergentnim projektima sa uvek prepoznatljivim vizuelnim jezikom (iako se Glejzer sam kloni bilo čega što je stil): od osnivanja i rada na magazinu New York, preko murala, dizajna za restorane, supermarkete i korporacije, do nebrojenih postera i omota knjiga. Tvorac je ikoničkog rebus simbola I♥NY, čija je ideja odavno prevazišla granice Njujorka i Amerike. Istom simbolu vratio se posle terorističkih napada 11. septembra 2001. sa I♥NY MORE THAN EVER.

Dobitnik je nebrojenih nagrada, najnoviju, Nacionalnu nagradu uručio mu je krajem prošlog meseca Barak Obama. Njegovi radovi su uključeni u kolekcije njujorškog MOMA, Muzeja Alberta i Viktorije... Dizajnirao je, pored ostalog, naslovnice magazina i novina, kao što su Tajm i Vašington post, kao i korice najnovijih knjiga svog dugogodišnjeg prijatelja, čuvenog američkog romansijera Filipa Rota. 

Milton Glejzer živi i radi u Njujorku, gde smo nedavno i vodili ovaj razgovor, povodom otvaranja izložbenjegovih radova „Crtanje je mišljenje” tokom marta i do 10. aprila u Beogradu,  u prostoru nekadašnje robne kuće „Beograd” u Knez-Mihailovoj 5. Organizatori ove nesvakidašnje izložbe su Kvart magazin, Fakultet za medije i komunikacije i nevladine organizacije „Mikser” i „Blokovi”.

 Ima puno varijanti I♥NY. Da li sesećate nekih od njih koje vam se posebno dopadaju ili ne dopadaju?

Sakupljeno je oko 5000 varijanti I♥NY, što se čuva u ormanima Ministarstva trgovine. Konačno su shvatili da ih ima previše da ih popisuju, pa su ih sve izbacili. Postoji toliko mnogo varijanti da je to postalo generisano. Veoma je čudno da se ispostavilo da ceo svet čeka baš ovu stvar, tu veoma pojednostavljenu ideju. U ovom trenutku. I neprestano. To ne prestaje. To je zaista neobično. Mora da je to bilo nešto što su ljudi tražili. Sviđa mi se onaj koji sam stavio u moju knjigu „Grafički dizajn”, Ja♥ nosoroge iz Afrike. Ima ih na stotine koji su glupi i stotine njih koji su pametno osmišljeni. 

Kakav je vaš odnos prema Njujorku?

Volite ga ili mrzite. To je kao odnos koji imate sa roditeljima. Volite ih, mrzite ih. Oni su deo vaše strukture. Ne biste bili to što jeste. Izgovaram to i mislim da je to istina: Njujork nije mesto, on je projekciono platno. Toliko je komleksan da obuhvata sve. Najgore i najbolje. Najgore ljude, najbolje ljude, najpametnije, najgluplje… Najprijatnija i najneprijatnija iskustva… To je zaista najsloženiji sistem koji se može zamisliti ili stvoriti. U stvari, ne biste mogli da ga zamislite ili stvorite, to mora da bude jedan evolucioni proces. Tako, kada ljudi pričaju o Njujorku, to je mesto koje ne postoji, izuzev u njihovoj svesti. Sve što poželite. Možemo da se vratimo na našu temu, prirodu realnosti. Šta je stvarno?
 

Hajde da se vratimo na pitanje šta je umetnost (a šta nije), a šta je dizajn. Čini se da se Vaša knjiga „Crtanje je mišljanje” bavi ovim pitanjem?

To je jedna od distinkcija kaja zbunjuje ljude. Ne znam da li bilo koji od tih crteža pripada umetnosti ili ne. Ali, moja vlastita definicija iskustva gledajući u knjigu, uključuje ideju sećanja i odnosa slike u određenom vremenskom periodu. O tome je ova knjiga. Postoji odnos, jer je on uvek prisutan, između svega što je na svakoj strani. A kada okrećete strane, postoji odnos između onog što je prošlo i onoga što sledi. Sve je u knjizi povezano, dozvolite da vam pokažem… Moje pretpostavke o prirodi odnosa. Ovde su dva crteža muzičara, odnos je da su obojica crni muzičari, ali ova žuta (pokazuje na žuto polje na jednoj strani) obojena je sa ove strane (pokazuje na žutu pozadinu suprotne strane). Odnos između ove dve je takav, da ako gledate na ovo kao neku vrstu svetlosti, ova figura je osvetljena tom svetlošću. Tako se žuta kreće odavde-dovde. Nema razloga da vi to razumete pomoću intelekta, ali po iskustvu mogli ste...

 Koja je razlika između dizajna i umetnosti? Ako vam dizajn privuče pažnju, to je umetnost, ako vam ne privuče pažnju, to nije umetnost. To morate da posmatrate od slučaja do slučaja. Ne postoji opšta definicija, da li je dizajn umetnost ili nije. To znamo, iz iskustva, kada gledamo Leonardov dizajn kažemo „E, to je umetnost”. Čak, iako je to bio crtež topa. Nešto na tom crtežu vas je navelo da obratite pažnju.

Okrenuti ste levičarskim idejama?

Da. Ali šta podrazumevamo pod liberalnim mišljenjem? Šta podrazumevamo pod razlikom između desnice i levice? Desnica je uvek čvrsta u svojim ubeđenjima. Levica, na kraju krajeva, prava levica je nesigurna. I zato je desnica često moćnija jer oni poseduju to nepobitno verovanje da su u pravu. Najbolja osobina levice je u tome što ona preispituje svoju vlastitu motivaciju. Ne uvek, ne tvrda levica. Tvrda levica postaje veoma slična desnici.

Film „Gandi” podsetio me je na Vas. Vi imate veoma staložen, dosledan i miran pristup prema pitanjima aktivista. Zar ne mislite da je ljudima ova ideja postala strana?

Mislim da ste shvatili te stvari, da nasilje budi nasilje, ljutnja dovodi do ljutnje. Ako ste dovoljno dugo u braku, znate da ako vičete na svoju ženu, to će dovesti do tragičnih posledica. Vi vičete, ona viče… Da dobijete ono što želite, morate biti ubedljivi i misliti na druge. Ukoliko niste u ratu. Kada ste pristojni i učtivi, verovatno će i drugi biti pristojni i učtivi prema vama.

Jesu li?

Uglavnom, jesu. Ima mnogo budala na svetu, i srećete ljude koji su glupi sve vreme tako da pokušavate da to nadjačate, ali onda shvatite da ne možete da ih nadjačate… Sigurno ne nasilno i svakako ne agresivno. Ljude koje ne možete da promenite, morate da prihvatite kao činjenicu. I da ne pokušavate da to činite nasiljem.

Ali to je tako izazovno.

Jeste. Ponekad ne mogu da se kontrolišem. Razbesnite se, ali znate da će doći do posledica koje niste želeli. A ponekada morate da izrazite ljutnju. Postoji zlo na svetu. I dođe vreme kada stvarno ne možete da budete miroljubivi zbog nečega. Morate da ubijete neprijatelja kada vam je život u pitanju. Ali, to nije operativni princip civilizacije. To se desi i uvek sam tužan kada se to dogodi.

Postoji citat Tonija Kušnera u predgovoru knjige „The Design of Dissent” koji mi se dopada: „Umetnost ne može da promeni ništa osim ljudi –ali umetnost menja ljude, a ljudi mogu da učine da se promeni sve”.

U potpunosti se slažem sa tim. Svi ljudi koji stvaraju, bilo da komponuju muziku ili prave hleb, imaju nešto zajedničko. Zato što postoji mnogo razlika svake vrste. Ali želja da se nešto napravi trebalo bi da bude fundamentalna ljudskom iskustvu. Zbog toga ljudi koji nešto stvaraju inkliniraju levici, liberalniji su i posvećeniji. Oni su udubljeni u ovu stvar, što je veoma ubedljivo i značajno. Zašto je to uvek tako da umetnik štrajkuje prvi, protestuje prvi. Zato što oni znaju da ih ova opšta svest radosti i važnost stvaranja vezuje. To je nešto što je izvan boje kože i narodnosti, porekla i novca. Dobra ideja je da svako na svetu stvori nešto, pre nego što učini bilo šta drugo.

Recept za vitalnost?

Sećam se čoveka koji je otvorio restoran. I rekao je:„Znate, imaćemo više posla, ako imamo više posla.” Ono što je hteo da kaže, zvuči apsurdno, ali kada ljudi vide da je restoran pun, žele da idu u njega. Aktivnost sama po sebi razvija aktivnost. Pokretanje uma čini da um postaje sposobniji da se pokrene. Ovo su pojednostavljene ideje, ali moraju biti istinite.

Kako je proces crtanja povezan sa mišljenjem?

Ispričaću vam ovu anegdotu. Bilo mi je šesnaest ili sedamnaest godina, sedeo sam za kuhinjskim stolom sa majkom i gledao je kada sam odlučio da nacrtam njen portret. Ali,u tom trenutku shvatam da nisam imao pojma kako ona izgleda i da njeno lice postaje nevidljivo. Kao što znate, sva poznata iskustva postaju nevidljiva. Tako, vi niste više svesni svega onoga što se događa u vašem životu i onoga što dovoljno često ponavljate. Celokupno pitanje o tome šta je stvarno izranja onda kao ideja. Možemo da kažemo da tamo nema ništa osim onoga što mozak procesuira i čini ga razumljivim. Dakle, postoji ta čudna korelacija između onoga što verujem da je misao i crteža. Čin crtanja je sredstvo da se promoviše pažnja. Pažnja je sredstvo za ljudski opstanak.

A šta je sa odnosom između onoga što vidite i onoga što crtate ?

Svaki crtež je apstrakcija za početak. Ono o čemu vi govorite je dopadanje. Šta je to što dovodi do dopadanja? Kako možemo da prepoznamo osobu u mnoštvu znakova na parčetu papira? To je skoro čudo. Ideja kada možete da predstavite trodimenzionalni predmet nizom linija na listu papira je skoro nezamisliva. To vas navodi da shvatite da su mogućnosti mozga, čak i rudimentarnog mozga, apsolutno začuđujuće.

Vaša definicija umetnosti?

Umetnost je za mene kada vam delo privlači pažnju. Kada vam ne privlači pažnju, to nije umetnost. To mi u velikoj meri pojednostavljuje problem. To znači da sva dela koja sam stvorio nehotice, kao crtež stolice za stolara da je napravi, mogu, u stvari, biti umetnost ukoliko su stvarani na određeni način. Ona dovode do efekta buđenja pažnje. Tragao sam za ovom definicijom otkako sam bio dete.