Иво Андрић је осећао одговорност према читаоцу, која у наше време нема паралеле. Веровао да је књижевност пружена пријатељска рука, која можда може да растужи човека,али не сме да га увреди или обесхрабри. Претпостављао је да он као књижевник може привремено бити нечији једини пријатељ и саветодавац и да не сме да изневери ту улогу. Веровао је да писац припрема читаоца за живот, масажом сунцем и сенком. У подсмешљивој култури упозоравао је да су „подсмевачи ретко у праву“.

Настојао је да људе види изнутра, као што они виде себе. Није се либио да теши свог читаоца, понављајући му да ни у чему није ни сам ни први ни једини.   

Наш нобеловац никад није заборавио да је почео као „сиромах, Босанац и дијете“. До краја живота је прислушкивао како говоре уморни људи по пијацама. „Тешко је,а још кад ти ово време легне на трепавице“,чуо је како се жали жена у послератном Београду. „Дријемовна ова бјелина“ извинио нам се у његовом запису човек који је придремао на пијаци у јануарском Сарајеву.

Формиран на раној лектири Ничеа и каснијим исписима Гвичардинија, Андрић је одлучио да, упркос околностима – успе. Склоност и устремљеност успеху није сматрао добрим рецептом само за себе већ и за своју средину. Увек је „нашим младим и талентованим људима“ саветовао да свој циљ поставе високо. Живот ће се већ сам постарати да стрела падне ниже. Али циљ – високо. 

Живећи у чаршијама није био чаршилија. Веровао је да, сем одсликавања бесмисленог динамизма живота, писац о њему може нешто и да закључи. Настојао је да разуме разлоге појавама чак и у јавном животу који се састоји скоро од самих реакција чије су акције заборављене. Том филозофском писцу наше прилично нефилозофске средине замерале су и саму идеју да се о људима могу донети некакви општи закључци. („За сељака је мисао као развратна жена, мајсторије зна а душу не милује“,писао је Максим Горки.) Тачно је да је Андрић умео да буде сентенциозан попут Ла Рошфукоа. Истовремено, поштовалац Боре Станковића у њему је веровао да људима владају слепе и безимене силе.

Овако је Андрића описао наш познати визуелни уметник:

Најтемељнији, најозбиљнији наш писац. Највише пажње од свих је посвећивао језику. Реченици не можеш да нађеш ману. Он је она стена коју не можеш да помериш.

А шта се све о њему говорило?

Андрић је био веома лукав. Хм. Са становишта будале памет мора изгледати као наднаравна лукавост или готово магија. И ко може да каже да у том контексту није магија?

Био је превише суздржан. Андрић је знао да се „са муком и тугом благо тече“.Знао је да се читав несигурни свет мења као облак. Једне ствари његовом животу су биле планиране онолико колико се то може. Друге су се дешавале као љетњи пљусак...

Сувише суздржан... Тај „суд који већ прелази у легенду“ писац је понекад осуђивао као нетачан и свиреп. „Сувише се држите на одстојању“ – записао је – „каже ми неко од њих и притом се све више удаљује од мене.“ За сопствену уздржаност је подозревао да не долази толико од страха од других већ страха од својих поступака и непознавања себе. Ако је „томе тако“ онда се ради о некој врсти чојства као чувања другог од себе „јер ко зна шта би тај говорио да није ћутљив и шта би све радио да није уздржљив“.

Андрић је био мрачан. Чудан је мрачњак који настоји да, за разлику од каснијих „прљавих реалиста“, човека и живот у њему никад не увреди и не обесхрабри.

Ниједан писац ниједном читаоцу, па ни Андрић својим критичарима,не може дати оно што макар и несвесно није део њих. Ипак, разумно је упитати постоји ли међу примедбама које му се упућују неки заједнички именитељ? У „Знаковима крај пута” читамо како се један грађанин поредио са славним вајаром Н. Са вајаром је ишао у школу и овај је тада био гори ђак од њега. – Где је сад он,а где сам ја? – жалио се у неверици грађанин. – Да, рећи ћете таленат. Ма пустимо сад таленат, где је он а где сам ја. На том принципу функционишу и многе примедбе о Андрићу.

„Пустимо сад таленат.“

А то је једино што не можемо пустити.

Шта се још говорило?

Андрић је био суви реалиста... Да? Иако је доследно инсистирао на улози коју емпатија и машта играју у његовом животу. У саветима младом писцу Андрић је записао: по живу главу не дижите се над ствари о којима говорите. Доследно томе, Андрић се и није дизао над курве, лудаке или убице, педофиле и силоватеље попут Мустафе Маџара. Он је био Мустафа Маџар, човек чије су се очи претвориле у крв и који гледа кроз неку врсту дурбина од мрака. И како изгледа бити Мустафа Маџар? 

У мраку заборави све што је икад било, и своје рођено име... отпочну брзи мравци низ ноге и стрепња... Премире од мрака у соби, али не пали свјетла, него наставља да хода иако је вас у јези као у оклопу и не осјећа ногу под собом...

Као што се не подсмева, Андрић и не мрзи. Вођен његовом руком, читалац никад не мрзи Маџара већ можда разуме, ако се у том мраку има шта разумети, и осећа нешто налик сажаљењу. Пред њим је људско биће гоњено страшним нагонима које се не боји убиства и погибије у боју,али се боји читавог света и себе. Он мрзи хришћане и презире хоџе. Коментар на сопствену победу за Мустафу је „Свијет је пун гада“. Окренути се после рата против људи из своје средине, то смо гледали и после вијетнамског и после наших ратова. Зло је универзално. За то није потребно бити Турчин. Уосталом,Мустафа је Маџар.

Коначно, чуло се и да је Андрић суви прозаист коме недостаје поезије. Погледајмо! Поентилистичко титрање следећег пасуса требало би да буде „Црњански“. А није.   

Купач лежи у сенци дрвета:

По песку и по њему прострт ћилим, сав саткан од сенки и од сунчеве светлости. И како на јутарњем ветрићу подрхтава сваки лист на ракити, тако и тај ћилим сав трепти од игре светлих и тамних тачака на сивом тлу и на купачевој кожи.

То је као нека врста масаже сунцем и сенком.