3. scena:Marija

Muharem sedi pored Marije koja je u bolničkoj spavaćici. Medicinska sestra nadzire

M: Ti drhtiš.

MARIJA:(gleda u stranu) Hladno je...

M: Zagrliću te, pa ćeš prestati. Videćeš.

MARIJA: I dalje drhtim. Baš čudno.

M: Ne plači.

MARIJA: Ja uopšte ne plačem, Muhareme. Ja ne plačem. Ja sam hrabra. Lekari će to potvrditi. Pitaj ih. Jeli tako, sestro? Lekarka mi je rekla da ću veoma skoro biti vrlo dobro. Zar ne sestro?

MS: Umirite se Marija. Bićete dobro, bićete...

MARIJA: Eto vidiš. Mislim da sam sada prestala da drhtim. Želela bih da se odmorim. Samo malo...

 M. ne pomera se, gleda u nju ali je ne čuje.

MARIJA: Pusti me. Jako me stežeš. To boli.

M: (trgne se) Stvarno. Izvini, nisam to želeo. Nikad te ne bih povredio.

MARIJA: Tako je i on govorio. A onda je otišao. Ne znam zašto. Ni dan danas ne mogu da shvatim... (prene se i pogleda Muharema) Mrzim vas.

M: Misliš da sam ja kriv za njegovu smrt.

MARIJA: Ako sada hoćešda odeš, samo napred.

M: Ne... Neću te ostaviti. Nikad te neću ostaviti.

MARIJA: To je lepo. Lepše nego u stvarnosti. Želim nešto da priznam. Ne mogu... Ne smem da izađem odavde. Ako izađem na hodnik, plašim se da ćeme sačekati i napasti. Nemačka kurva! Tako govore. Na smrt!!! (uznemirena, sestra podiže pogled, Marija se utiša) Daj mi ruku, Muhareme,molim te.

M. Smiri se.

MARIJA: Imala sam tako uzvišene nade. Mislila sam kako nas dvojeto možemo izdržati zajedno. Pa šta ako je musliman. Porodica će jednog dana prihvatiti a mi ćemo stvoriti krug svojih prijatelja. Pravih prijatelja. Dovoljna je njegova ruka na mom  ramenu. To je sasvim dovoljno...

M: Tebi nije dobro sada.

MARIJA: (pogleda u Muharema kao da ga tek sada vidi) Da... Volela bih da sam prisebnija.

M: Zašto? Zašto si to uradila?

MARIJA: (slegne ramenima) Tako se desilo, tako je valjda trebalo da bude. A ipak nije. Htela sam i ja za njim. Mislila sam, bićemo zajedno ovde, ili na nekom srećnijem mestu. Negde gde nema ni ove samoće niti ove praznine. Ovog bola. Samo da smo zajedno. Nije mi dozvoljeno. Nisam bila dovoljno dobra. Ja nisam dobra. Ostavi me. Idi, molim te.

M: Ne. Neću da idem. Ne želim da te ostavim.

MARIJA: (odsutno, gleda kroz Muharema)  Kasno je. Ničega više nema. Osim u mojim mislima. Pa neka i toga ne bude. Neka ničega ne bude... (odjednom se prene, kao da ga tek sada vidi) Šta je s tobom? Zašto držiš glavu u dlanovima?

M: Znaš li kako mi je bilo kada sam čuo za tebe. Znaš li kako mi je bilo?

MARIJA: ...A da li ti znaš kako je meni bilo kadasi i ti otišao? Bila sam srećna zato što nisi poginuo u ratu. Tvog brata od propasti jugoslovenske vojske nisam videla, niti sam išta o njemu čula. Otišao je u partizane. Jednostavno je nestao. A onda je došla sloboda i došao si ti. Bio si tužan zbog rana, umora, mrtvih drugova, ali si mi doneo utehu, ohrabrio me. Mislila sam kako će sve biti drugačijei kako je moguće početi ponovo.

M: Zašto si priznala krivicu?

MARIJA: Zašto? Htela sam davas sve poštedim neprijatnosti. Da se već jednom dogodi sve ono što je trebalo da se dogodi.

M: Ti si slikarka. I Nemica. To što si radila u Kulturbundu bila je tvoja obaveza. Muka te je na to naterala, ali time nikome nisi nanela zlo. I sama si rđavo govorila o Nemcima...

Marija plače.

M: Poslušaj me, molim te. Jesi li ubila koga? Nisi. Jesi li ukrala, učinila kakvu sramotu? Nisi. Zašto si uopšte prihvatila optužbu za izdaju i saradnju sa okupatorom? Znaš da je sve to neistina... (odlučno, samouvereno, glasno) Tražiću da se suđenje ponovi. Verujem u sudove i zakone koje je donela revolucija.

MARIJA: Surova je partizanska pravda. 

M: Ja ću naći advokate. Izvućićemo te, sigurno, ne brini...

MARIJA: Nekada je mnogo bolelo, a sada, vidiš, ne osećam bol. Ne osećam ništa. Sem uznemirenosti povremeno. Zato želim da se sve okonča brzo. Kad su me zatvorili, mislila sam prvo da je to neka greška. A onda su misli samo sustizale jedna drugu i više nisam mogla da ih zaustavim. Što sam više mislila, manje sam razumela. Prestala sam da sanjam kad je on otišao, a u zatvoru sam prestala i da spavam. Sve je postalo bezvremeno i isto. Dok nisam podigla ruku na sebe da sve zaustavim...

Muharem privije Mariju uz sebe i nežno stavi ruku na njena usta; ona na kratko prihvati, klone na njegovom ramenu i zaćuti, pa posle predaha nastavi.

MARIJA: Tek sada znam zbog čega sam ovde. Tačno je da nisam svesnoučinila ništa protiv čovečnosti. Nisam ni u najstrašnijim snovima mogla pretpostaviti da Nemci ubijaju Jevreje i sve koji nisu arijevske krvi do potpunog istrebljenja. Nisam u potpunosti razumela, mislila sam to je rat.Ništa o ciljevima tog rata nisam znala i ne bi trebalo da se osećam odgovorno za zločinekoje je činila nemačka država... A vidiš, Muhareme, ja ipak osećam krivicu, i odgovornost. Morala sam više da znam, i da ne pristanem...U Berlinu su arijevske žene protestvovale protiv činjenice da su njihove muževe Jevreje deportovali u logore a njih ostavljali. A mi ovde ništa... Lakše je prilagoditi se nego pobuniti. Pogrešila sam. Mogla sam da postupim drugačije. Ja sam kriva.

M: Ko si ti da menjaš tok stvari u istoriji? Šta su bile tvoje alternative? Da ideš u šumu? Partizanima bi kao Nemica uvek bila sumnjiva. Da si se pobunila - završila bi u logoru. Nisi ti imala nikakvog izbora, Marija.

MARIJA (ljutito odgovara Muharemu): Morala sam da znam. Stalno sam slušala o masovnim ubijanjima. Novine su bile prepune vesti o akcijama koje su sprovodile ustaše i predstavnici Rajha. Za svaku jednu nemačku glavu streljano je sto Srba i Jevreja. Sada gledam u sebe i pitam se: zar sve to nisu bili dovoljno jasni znaci? Zašto sam gledala a nisam videla? Zašto sam slušala a nisam čula? Zar posle svega ne izgleda da nemačke namere da istrebe nearijevce i odgovornost za to nije i moja? Ko je odgovoran za smrt miliona ljudi? Ko? Samo Hitler i Gering? Ja ću ti reći: svi mi koji smo ovde živeli i dopustili da sve dovde stigne. I u ovoj zajedničkoj krivici ima saučesničke povezanosti koja je jača od svakog osećanja. Saučesnik sam, kriva sam i odgovorna – ja, Marija Miler.

M (nastavlja da je teši): Nije to tako jednostavno i objašnjivo. Jedna teorija svakako nije dovoljna... Dugo već i sam razmišljam o tome... Ipak, potpuno je apsurdno da ti prihvataš krivicu za ono što su činile arhitekte genocida i njihovi izvršioci.

MARIJA(besna i očajna): Ali oni su to činili u moje ime, razumeš li to! Ja tada nisam rekla ne!!! Zašto nisam pokušala da ih sprečim? Zašto?

Marija počinje da plače. Muharem pokušava da je smiri. Marija ga odgurne. Medicinska sestra koja je zainteresovano slušala o Marijinoj krivici, sada energično ustaje i poušava da umiri Mariju.

MEDICINSKA SESTRA: Marija, smirite se. Prestanite! Prestanite već jednom. Druže Muhareme, bilo bi bolje da sada odete.

M: Ne. Ne mogu sada da je ostavim..

MARIJA(za trenutak dolazi k sebi, uplašena da bi Muharem mogao odmah otići): Izvinite, sestro. Umiriću se sasvim, evo... Obećavam da mi se tako nešto neće ponoviti.

MEDICINSKA SESTRA: Ne sme da se ponovi. Vaša doktorka je naredila da mirujete.

MARIJA: Hoću, sestro, hoću. Žao mi je što sam vas uznemirila. I tebe sam uznemirila, Muhareme.

M: Nije to ništa... Samo mi je žao...

MARIJA: Zbog čega?

M: Zato što me mrziš.

MARIJA: Ne, nisi u pravu. Ja te ne mrzim. Ja se tebe gadim. Ti nosiš istu uniformu, ti si vlast kao i oni.Znaš, Muhareme, o meni mogu da govore šta hoće. Šta god hoće: nemačko đubre, partizanska kurva, muslimanska verenica, generalska ljubavnica... Svako može da govori šta god hoće, ali ja znam ko sam. I to ću sada reći: Ja sam žena streljanog partizanskog oficira koju su komunisti uhvatili i zatvorili. Ti isti komunisti su izmislili i objavili da sam i pre rata bila nemački obaveštajac, da sam se po nalogu Nemaca udala za tvoga brata, da sam za vreme rata odavala komuniste i pozadinske radnike, da sam radila za Abver, nemačku tajnu policiju... Istina je samo jedna – ja sam tvom bratu bila verna sve ove godine. A njega su streljali – njegovi drugovi! To su i tvoji drugovi!

M: Voleo bih da su mene streljali umesto njega.

MARIJA: Bože, kakve su to gluposti! Kakvo licemerje. Oslobodi me toga, Muhareme. To je tako jadno!

M: To nisu gluposti. To osećam od onog trenutka kada sam čuo da su streljali mog brata. Taj neverovatan, slepi čin bio je prekretnica u životu svih nas u porodici: svi smo znali da su se desile stvari koje nikad nismo mogli ni da zamislimo. I nije reč o smrti nekog od nas, na to smo bili spremni, sedmoro nas bilo je u revoluciji, već o tako užasnoj nepravdi, bez razloga i bez smisla...

MARIJA: Ti nešto skrivaš od mene?

M: Kako znaš?

MARIJA: Neprijatno ti je i pred samim sobom. Nešto važno nisi rekao. Želela bih da znam šta je to.

M: (ćuti).

MARIJA: Ja imam pravo to da saznam.

M: Da, ti imaš pravo da znaš. Film događaja ima još jedan čin.

MARIJA: Slušam te.

M: Kad sam saznao da su mi brata streljali, ništa nisam mogao da shvatim, dan i noć sam proveo bez sna i hrane, plačući, ne znajući šta ću sa sobom, jer sve je moje dovedeno u pitanje. A sutradan, jedan jedini dan po tom strašnom saznanju, samo pet - šest dana posle samog streljanja, trebalo je da održim neko predavanje, već ranije najavljeno plakatima. Ne znam kako ni zašto, ali ga nisam otkazao. Ne znam šta sam i kako sam govorio, ali sam govorio. I eto, baš to bih hteo da zaboravim, da sam govorio, da sam mogao, da sam imao snage da govorim, da se nisam kao čovek, kao brat pobunio protiv svega, jer ništa više nije bilo isto. Ja sam se ponašao kao da jeste, sve sam porekao i ne znajući da to činim. Još uvek mi je neshvatljivo zašto sam postupio tako: da je to neko zahtevao od mene, sve bi bilo jednostavno, kao tablica množenja. Ovako je košmar. Potom je usledila patnja, teška, optužujuća i sveprisutna. Pokušavao sam da ostanem u kolotečini koju sam smatrao jedino mogućom, jedino ljudskom. Da radim i izvršavam zadatke. Čak i posle tog neljudskog čina! Hteo sam, valjda, da razdvojim te dve sfere, privatnu i opštu. Kao da je to moguće! Zapravo sam se plašio da raskinem sa sobom onakvim kakvim me je stvorila revolucija, plašio sam se kao nikada u životu. Kada raskopam sebe ko ću onda postati? Brata sam već izgubio, smem li da izgubim sebe? Mislio sam da ludim. Revolucija je postala smisao i suština moga postojanja. Kako onda mogu da je napustim? I eto, pokušao sam da idem istim putem, kao da se ništa nije dogodilo. Samo mi je iz dana u dan sve teže. „Od svakoga prema sposobnostima, svakom prema potrebama.“ To predavanje postalo je moja mora, moj užas, moja krivica, moje JA...

MARIJA: I onda si uspeo da povratiš svoju nekadašnju iluziju a sa njom i oduševljenje, ono isto, partizansko.

M: To je bio moj pojas za spasavanje, odbrana od potonuća. Plutao sam po olujnom moru svoje moralne pometenosti, grčevito se držeći za razbijene ostatke svojih ranijih idola.

MARIJA: Da bi skrenuo svoj unutrašnji pogled s ponora koji se otvarao pred tobom.

M: Ili da dokažem da moja odanost bez ostatka, da moj bezmerni zanos, nisu bili obična greška. 

MARIJA: Jadni Muhareme.

M: Ko sam ja sada? Brat ili Član partije?

Marija ga pomiluje.

MARIJA: Moraš se opredeliti. Oboje ne mogu zajedno.

M: Pomaže jedino to što sam prešao u Beograd, grad u kome sam studirao. To je vedar i dinamičan grad, s veselim, otvorenim i gostoljubivim ljudima od duha i vedre reči, s interesom i brigom za kulturu. Morao sam da zauvek odem sa mesta gde me je sve podsećalo na nesreću. Bežao sam do sada, Marija. I najzad stigao do tebe.Nisam pomogao njemu mrtvom, pomoći ću tebi živoj.

MARIJA:To nije moguće.

M: Obećavam da ću sve učiniti da te izvučem odavde.

MARIJA:Ovde mi je dobro i znam da mi se ništa ne može dogoditi. Barem dotle dok general Vasović brine za mene.

M. Prekini s tim!

MARIJA: (provokativno i cinično) Zbog čega se ljutiš? Pa tu nema ničega. General je pažljiv i šalje mi cveće. Uvek je namočen jeftinom kolonjskom vodom. Uvek doteran: briljantin, miris kafane, luk i ćevapčići.... (naglo zaćuti i promeni raspoloženje)... Samo mi se povraća od njega. Ne mogu više, Muhareme.

M: (zajedno ćute neko vreme, zbliženi) Hteo bih da te upoznam sa jednim svojim prijateljem.

MARIJA: Zbog čega?

M: Koliko se sećam nekada si volela da sviraš Šopena? Moj prijatelj ima kolekciju gramofonskih ploča sa Šopenovom muzikom.

MARIJA: Ko je on?

M: Čarls, pravi engleski džentlmen.

MARIJA: Nisam sigurna da želim da se sretnem sa njim. A možda ni on ne bi želeo da vidi mene.

M: Ipak ću, za tvoje dobro, upriličiti taj susret. Ne brini. U međuvremenu, trebalo binešto da pojedeš.

MARIJA; Imaš pravo. Odjednom sam ogladnela. U stvari, ja umirem od gladi. Pojela bih pržena jaja, kobasicu, sir, salatu... Tražim li nemoguće?

M: Izgleda da si već postigla nemoguće. Obradovala si me... (odlazeći, na vratima) Znam da će sutra biti sunčan dan.