3. сцена:Марија

Мухарем седи поред Марије која је у болничкој спаваћици. Медицинска сестра надзире

М: Ти дрхтиш.

МАРИЈА:(гледа у страну) Хладно је...

М: Загрлићу те, па ћеш престати. Видећеш.

МАРИЈА: И даље дрхтим. Баш чудно.

М: Не плачи.

МАРИЈА: Ја уопште не плачем, Мухареме. Ја не плачем. Ја сам храбра. Лекари ће то потврдити. Питај их. Јели тако, сестро? Лекарка ми је рекла да ћу веома скоро бити врло добро. Зар не сестро?

МС: Умирите се Марија. Бићете добро, бићете...

МАРИЈА: Ето видиш. Мислим да сам сада престала да дрхтим. Желела бих да се одморим. Само мало...

 М. не помера се, гледа у њу али је не чује.

MАРИЈА: Пусти ме. Јако ме стежеш. То боли.

М: (тргне се) Стварно. Извини, нисам то желео. Никад те не бих повредио.

МАРИЈА: Тако је и он говорио. А онда је отишао. Не знам зашто. Ни дан данас не могу да схватим... (прене се и погледа Мухарема) Мрзим вас.

М: Мислиш да сам ја крив за његову смрт.

МАРИЈА: Ако сада хоћешда одеш, само напред.

М: Не... Нећу те оставити. Никад те нећу оставити.

МАРИЈА: То је лепо. Лепше него у стварности. Желим нешто да признам. Не могу... Не смем да изађем одавде. Ако изађем на ходник, плашим се да ћеме сачекати и напасти. Немачка курва! Тако говоре. На смрт!!! (узнемирена, сестра подиже поглед, Марија се утиша) Дај ми руку, Мухареме,молим те.

М. Смири се.

МАРИЈА: Имала сам тако узвишене наде. Мислила сам како нас двојето можемо издржати заједно. Па шта ако је муслиман. Породица ће једног дана прихватити а ми ћемо створити круг својих пријатеља. Правих пријатеља. Довољна је његова рука на мом  рамену. То је сасвим довољно...

М: Теби није добро сада.

МАРИЈА: (погледа у Мухарема као да га тек сада види) Да... Волела бих да сам присебнија.

М: Зашто? Зашто си то урадила?

МАРИЈА: (слегне раменима) Тако се десило, тако је ваљда требало да буде. А ипак није. Хтела сам и ја за њим. Мислила сам, бићемо заједно овде, или на неком срећнијем месту. Негде где нема ни ове самоће нити ове празнине. Овог бола. Само да смо заједно. Није ми дозвољено. Нисам била довољно добра. Ја нисам добра. Остави ме. Иди, молим те.

М: Не. Нећу да идем. Не желим да те оставим.

МАРИЈА: (одсутно, гледа кроз Мухарема)  Касно је. Ничега више нема. Осим у мојим мислима. Па нека и тога не буде. Нека ничега не буде... (одједном се прене, као да га тек сада види) Шта је с тобом? Зашто држиш главу у длановима?

М: Знаш ли како ми је било када сам чуо за тебе. Знаш ли како ми је било?

МАРИЈА: ...А да ли ти знаш како је мени било кадаси и ти отишао? Била сам срећна зато што ниси погинуо у рату. Твог брата од пропасти југословенске војске нисам видела, нити сам ишта о њему чула. Отишао је у партизане. Једноставно је нестао. А онда је дошла слобода и дошао си ти. Био си тужан због рана, умора, мртвих другова, али си ми донео утеху, охрабрио ме. Мислила сам како ће све бити другачијеи како је могуће почети поново.

М: Зашто си признала кривицу?

МАРИЈА: Зашто? Хтела сам давас све поштедим непријатности. Да се већ једном догоди све оно што је требало да се догоди.

М: Ти си сликарка. И Немица. То што си радила у Културбунду била је твоја обавеза. Мука те је на то натерала, али тиме никоме ниси нанела зло. И сама си рђаво говорила о Немцима...

Марија плаче.

М: Послушај ме, молим те. Јеси ли убила кога? Ниси. Јеси ли украла, учинила какву срамоту? Ниси. Зашто си уопште прихватила оптужбу за издају и сарадњу са окупатором? Знаш да је све то неистина... (одлучно, самоуверено, гласно) Тражићу да се суђење понови. Верујем у судове и законе које је донела револуција.

МАРИЈА: Сурова је партизанска правда. 

М: Ја ћу наћи адвокате. Извућићемо те, сигурно, не брини...

МАРИЈА: Некада је много болело, а сада, видиш, не осећам бол. Не осећам ништа. Сем узнемирености повремено. Зато желим да се све оконча брзо. Кад су ме затворили, мислила сам прво да је то нека грешка. А онда су мисли само сустизале једна другу и више нисам могла да их зауставим. Што сам више мислила, мање сам разумела. Престала сам да сањам кад је он отишао, а у затвору сам престала и да спавам. Све је постало безвремено и исто. Док нисам подигла руку на себе да све зауставим...

Мухарем привије Марију уз себе и нежно стави руку на њена уста; она на кратко прихвати, клоне на његовом рамену и заћути, па после предаха настави.

МАРИЈА: Тек сада знам због чега сам овде. Тачно је да нисам свесноучинила ништа против човечности. Нисам ни у најстрашнијим сновима могла претпоставити да Немци убијају Јевреје и све који нису аријевске крви до потпуног истребљења. Нисам у потпуности разумела, мислила сам то је рат.Ништа о циљевима тог рата нисам знала и не би требало да се осећам одговорно за злочинекоје је чинила немачка држава... А видиш, Мухареме, ја ипак осећам кривицу, и одговорност. Морала сам више да знам, и да не пристанем...У Берлину су аријевске жене протествовале против чињенице да су њихове мужеве Јевреје депортовали у логоре а њих остављали. А ми овде ништа... Лакше је прилагодити се него побунити. Погрешила сам. Могла сам да поступим другачије. Ја сам крива.

М: Ко си ти да мењаш ток ствари у историји? Шта су биле твоје алтернативе? Да идеш у шуму? Партизанима би као Немица увек била сумњива. Да си се побунила - завршила би у логору. Ниси ти имала никаквог избора, Марија.

МАРИЈА (љутито одговара Мухарему): Морала сам да знам. Стално сам слушала о масовним убијањима. Новине су биле препуне вести о акцијама које су спроводиле усташе и представници Рајха. За сваку једну немачку главу стрељано је сто Срба и Јевреја. Сада гледам у себе и питам се: зар све то нису били довољно јасни знаци? Зашто сам гледала а нисам видела? Зашто сам слушала а нисам чула? Зар после свега не изгледа да немачке намере да истребе неаријевце и одговорност за то није и моја? Ко је одговоран за смрт милиона људи? Ко? Само Хитлер и Геринг? Ја ћу ти рећи: сви ми који смо овде живели и допустили да све довде стигне. И у овој заједничкој кривици има саучесничке повезаности која је јача од сваког осећања. Саучесник сам, крива сам и одговорна – ја, Марија Милер.

М (наставља да је теши): Није то тако једноставно и објашњиво. Једна теорија свакако није довољна... Дуго већ и сам размишљам о томе... Ипак, потпуно је апсурдно да ти прихваташ кривицу за оно што су чиниле архитекте геноцида и њихови извршиоци.

МАРИЈА(бесна и очајна): Али они су то чинили у моје име, разумеш ли то! Ја тада нисам рекла не!!! Зашто нисам покушала да их спречим? Зашто?

Марија почиње да плаче. Мухарем покушава да је смири. Марија га одгурне. Медицинска сестра која је заинтересовано слушала о Маријиној кривици, сада енергично устаје и поушава да умири Марију.

МЕДИЦИНСКА СЕСТРА: Марија, смирите се. Престаните! Престаните већ једном. Друже Мухареме, било би боље да сада одете.

М: Не. Не могу сада да је оставим..

МАРИЈА(за тренутак долази к себи, уплашена да би Мухарем могао одмах отићи): Извините, сестро. Умирићу се сасвим, ево... Обећавам да ми се тако нешто неће поновити.

МЕДИЦИНСКА СЕСТРА: Не сме да се понови. Ваша докторка је наредила да мирујете.

МАРИЈА: Хоћу, сестро, хоћу. Жао ми је што сам вас узнемирила. И тебе сам узнемирила, Мухареме.

М: Није то ништа... Само ми је жао...

МАРИЈА: Због чега?

М: Зато што ме мрзиш.

МАРИЈА: Не, ниси у праву. Ја те не мрзим. Ја се тебе гадим. Ти носиш исту униформу, ти си власт као и они.Знаш, Мухареме, о мени могу да говоре шта хоће. Шта год хоће: немачко ђубре, партизанска курва, муслиманска вереница, генералска љубавница... Свако може да говори шта год хоће, али ја знам ко сам. И то ћу сада рећи: Ја сам жена стрељаног партизанског официра коју су комунисти ухватили и затворили. Ти исти комунисти су измислили и објавили да сам и пре рата била немачки обавештајац, да сам се по налогу Немаца удала за твога брата, да сам за време рата одавала комунисте и позадинске раднике, да сам радила за Абвер, немачку тајну полицију... Истина је само једна – ја сам твом брату била верна све ове године. А њега су стрељали – његови другови! То су и твоји другови!

М: Волео бих да су мене стрељали уместо њега.

МАРИЈА: Боже, какве су то глупости! Какво лицемерје. Ослободи ме тога, Мухареме. То је тако јадно!

М: То нису глупости. То осећам од оног тренутка када сам чуо да су стрељали мог брата. Тај невероватан, слепи чин био је прекретница у животу свих нас у породици: сви смо знали да су се десиле ствари које никад нисмо могли ни да замислимо. И није реч о смрти неког од нас, на то смо били спремни, седморо нас било је у револуцији, већ о тако ужасној неправди, без разлога и без смисла...

МАРИЈА: Ти нешто скриваш од мене?

М: Како знаш?

МАРИЈА: Непријатно ти је и пред самим собом. Нешто важно ниси рекао. Желела бих да знам шта је то.

М: (ћути).

МАРИЈА: Ја имам право то да сазнам.

М: Да, ти имаш право да знаш. Филм догађаја има још један чин.

МАРИЈА: Слушам те.

М: Кад сам сазнао да су ми брата стрељали, ништа нисам могао да схватим, дан и ноћ сам провео без сна и хране, плачући, не знајући шта ћу са собом, јер све је моје доведено у питање. А сутрадан, један једини дан по том страшном сазнању, само пет - шест дана после самог стрељања, требало је да одржим неко предавање, већ раније најављено плакатима. Не знам како ни зашто, али га нисам отказао. Не знам шта сам и како сам говорио, али сам говорио. И ето, баш то бих хтео да заборавим, да сам говорио, да сам могао, да сам имао снаге да говорим, да се нисам као човек, као брат побунио против свега, јер ништа више није било исто. Ја сам се понашао као да јесте, све сам порекао и не знајући да то чиним. Још увек ми је несхватљиво зашто сам поступио тако: да је то неко захтевао од мене, све би било једноставно, као таблица множења. Овако је кошмар. Потом је уследила патња, тешка, оптужујућа и свеприсутна. Покушавао сам да останем у колотечини коју сам сматрао једино могућом, једино људском. Да радим и извршавам задатке. Чак и после тог нељудског чина! Хтео сам, ваљда, да раздвојим те две сфере, приватну и општу. Као да је то могуће! Заправо сам се плашио да раскинем са собом онаквим каквим ме је створила револуција, плашио сам се као никада у животу. Када раскопам себе ко ћу онда постати? Брата сам већ изгубио, смем ли да изгубим себе? Мислио сам да лудим. Револуција је постала смисао и суштина мога постојања. Како онда могу да је напустим? И ето, покушао сам да идем истим путем, као да се ништа није догодило. Само ми је из дана у дан све теже. „Од свакога према способностима, сваком према потребама.“ То предавање постало је моја мора, мој ужас, моја кривица, моје ЈА...

МАРИЈА: И онда си успео да повратиш своју некадашњу илузију а са њом и одушевљење, оно исто, партизанско.

М: То је био мој појас за спасавање, одбрана од потонућа. Плутао сам по олујном мору своје моралне пометености, грчевито се држећи за разбијене остатке својих ранијих идола.

МАРИЈА: Да би скренуо свој унутрашњи поглед с понора који се отварао пред тобом.

М: Или да докажем да моја оданост без остатка, да мој безмерни занос, нису били обична грешка. 

МАРИЈА: Јадни Мухареме.

М: Ко сам ја сада? Брат или Члан партије?

Марија га помилује.

МАРИЈА: Мораш се определити. Обоје не могу заједно.

М: Помаже једино то што сам прешао у Београд, град у коме сам студирао. То је ведар и динамичан град, с веселим, отвореним и гостољубивим људима од духа и ведре речи, с интересом и бригом за културу. Морао сам да заувек одем са места где ме је све подсећало на несрећу. Бежао сам до сада, Марија. И најзад стигао до тебе.Нисам помогао њему мртвом, помоћи ћу теби живој.

МАРИЈА:То није могуће.

М: Обећавам да ћу све учинити да те извучем одавде.

МАРИЈА:Овде ми је добро и знам да ми се ништа не може догодити. Барем дотле док генерал Васовић брине за мене.

М. Прекини с тим!

МАРИЈА: (провокативно и цинично) Због чега се љутиш? Па ту нема ничега. Генерал је пажљив и шаље ми цвеће. Увек је намочен јефтином колоњском водом. Увек дотеран: бриљантин, мирис кафане, лук и ћевапчићи.... (нагло заћути и промени расположење)... Само ми се повраћа од њега. Не могу више, Мухареме.

М: (заједно ћуте неко време, зближени) Хтео бих да те упознам са једним својим пријатељем.

МАРИЈА: Због чега?

М: Колико се сећам некада си волела да свираш Шопена? Мој пријатељ има колекцију грамофонских плоча са Шопеновом музиком.

МАРИЈА: Ко је он?

М: Чарлс, прави енглески џентлмен.

МАРИЈА: Нисам сигурна да желим да се сретнем са њим. А можда ни он не би желео да види мене.

М: Ипак ћу, за твоје добро, уприличити тај сусрет. Не брини. У међувремену, требало бинешто да поједеш.

МАРИЈА; Имаш право. Одједном сам огладнела. У ствари, ја умирем од глади. Појела бих пржена јаја, кобасицу, сир, салату... Тражим ли немогуће?

М: Изгледа да си већ постигла немогуће. Обрадовала си ме... (одлазећи, на вратима) Знам да ће сутра бити сунчан дан.