У Европи још увек постоје и дневно страдају мученици слова. И унутар (семипермеабилног) зида Уније и, у далеко већем броју, у областима изван зида, а нарочито у Русији и деловима делова некадашњег совјетског царства.

Ана Политковска, новинарка, убијена је 7. октобра 2006. у центру Москве, у лифту зграде у којој је становала. Са њом, у Русији новог миленијума – од Дмитрија Холодова до Пола Хлебњикова, главног уредника руског издања магазина Форбс – усмрћено је дванаест новинара. Сва ова уморства, без судског су епилога. И док су у Европској унији угрожени углавном они који слободно говоре и пишу о парадржавним структурама моћи, о исламском фундаментализму (Салман Ружди, Тео ван Гог) или организованом криминалу (Роберто Савијано), дотле су у Русији угрожени углавном они који пишу о власти.  

Нова газета, лист у којем је Политковска објављивала своје чланке, дала је већ четири мартира слободне речи. Најпре је, пре осам година, убијен уредник Игор Домиников, а 19. јануара ове године, заједно, новинарка почетница, Анастасја Бабурова и адвокат листа Станислав Маркелов.

Осим новинских текстова, Политковска је написала и две књиге, за руску власт нарочито неугодне јер су објављене у иностранству на енглеском језику: „Прљави рат: руски репортери у Чеченији“ (2001) и „Путинова Русија: живот у неуспелој демократији“ (2004; српско издање Пешчаник, 2008).

Као што у својим журналистичким текстовима Политковска није политички коментатор, него, пре свега, репортер, тако је и „Путинова Русија“, заправо, дескрипција друштвеног и државног стања савремене Русије. Оно што и данас живот новинара чини опасним јесу на видело изнете чињенице, а не коментари. Истинитост овог увида, Ана Политковска је потврдила својом егзистенцијом.

Описујући кључне догађаје у држави и друштву од 2000. до 2004, али и свакодневни живот људи из различитих социјалних слојева, ауторка је у „Путиновој Русији“ – књизи која се чита и као белетристика, као фрагментарни роман или збирка прича једне заједничке повести – открила фреску с призорима на којима су се „православље и совјетски начин живота наједном сложили“ (стр. 102), како каже Миша – дивна а пропала душа, талентован човек који се, суочен с безнађем, најпре пропија, затим допада затвора, па се безуспешно препоручује манастирима, да би скончао под точковима воза у метроу – Миша, само један од бројних ликова који ткају ову хронику. Ту је, међу осталима, Тања, жена која је једва преживљавала као препродавачица на пијаци, да би данас постала власница неколико супермаркета те посланица Думе; ту су и Ринат, мајор Специјалног обавештајног пука, који са својим малолетним сином живи у бедном собичку касарне, и Алексеј Дики, командант нуклеарне подморнице на Камчатки, танушна сенка од човека која свој војни ручак мора да дели са женом и ћерком како не би умрле од глади („С једне стране овде имамо најновију технологију за одузимање људског живота, а с друге стране троглодитску егзистенцију за оне који ту технологију надгледају“, стр. 147); ту су присутне и мртве душе, како војника убијених на бојним пољима Чеченије, тако и оних гледалаца из московског позоришта у улици Дубровска бр. 1, који су, заједно са једанаест терориста, поморени гасом, још увек непознатог састава, што је пуштен по налогу самог Путина; ту су и мртве душе оне деце и њихових родитеља из школе у Беслану; ту су и пуковник Буданов, „који је отео, силовао и убио осамнаестогодишњу Чеченку Елзу Кунгајеву“ (стр. 29), и бизнисмен Пашка Фадуљев из Јекатеринбурга, „који је био најобичнији силеџија, рекеташ и разбојник“ (стр. 113); ту, не на последњем месту, налази се и Владимир Путин, иначе потпуковник КГБ-а, за кога Политковска тврди да према узусима ове тајне полиције организује и државу. „Одлучио је да своју власт заснива искључиво на олигарсима, милијардерима који поседују руска изворишта нафте и гаса (...) У оваквој поставци нема места за народ“, пише Политковска (стр. 145).

На крају, морамо да се запитамо о следећем. Русија је под Путином оснажила свој међународни утицај и поново створила имиџ конкурентне војне и, са својим налазиштима гаса и нафте, економске силе на светској сцени. И то је неспорно. Истовремено, у Русији јача ауторитаризам. Путин је, у својству председника концентрисао сву моћ у своје руке и све одлуке су зависиле од његове воље. На месту председника, данас је те ингеренције, у сенци Путина као премијера, наследио Дмитриј Медведев. У односу на Јељциново доба, политичке слободе и слобода штампе, како примећује Политковска, драстично су умањени, а сиромашних је све више. Истраживачко новинарство постало је најризичнија професија. И сад постављамо питање: да ли је нова међународна позиција Русије као силе, и с њом поново придобијена моћ за ароганцију (каквом располаже и Америка), морала бити условљена наглим снижавањем степена, у постсовјетском добу освојених грађанских слобода?

Чак и да је тако, остаје наук искуства да стављати интересе државе испред интереса грађана, неминовно води ка диктатури. Доиста, међународни државни имиџ може се створити и кад се од стабла државе не види шума грађана, али се тако губи углед на унутрашњем плану. Држава која јача на уштрб слободе, мора страховати од својих грађана као што и они страхују од ње.