Vuk Drašković

Posle podužeg izbivanja iz srpske književnosti – o kojoj je, u međuvremenu, kao ministar spoljnih poslova brinuo regrutujući u diplomatski kor brojne pisce kojima, pak, nije smetalo što su od njegovih političkih stavova na znatnoj ideološkoj razdaljini – Vuk Drašković je objavio roman „Doktor Aron”, u prvom izdanju od 10.000 primeraka, koji je ubrzo izbio na drugo mesto liste najprodavanijih domaćih knjiga, odmah iza „Vode iz kamena” Ljiljane Habjanović-Đurović. Kolika je to dobit i za književnost?

Arona Todorića, neženju, bez dece, odskora i bez vučjaka, zatičemo na početku romana upravo penzionisanog. Saznajemo da je on neuropsihijatar, da „beži od samoće” i da u svojoj kući svakodnevno prima „svakojake pacijente”. Međutim, ovo nije roman o učmalosti „trećeg doba”, nego o poletnom traganju, na kraju života, za odgovorima na krajnja pitanja: o Bogu, besmrtnosti, duši i njenom blaženstvu. Motor ovog bogotražiteljskog entuzijazma nalazi se u ubeđenju vremešnog lekara duše, u „njegovoj teoriji”, da je blaženstvo duše, „izazvano lekovitim kosmičkim narkoticima”. Ova se pesnička slika o opijatu duše razbokorava potom u metaforu o kvalitetu zagrobnog života. Tu, o doktoru Aronu, Drašković veli: „Kad umre, a oseća, reče, da će umreti uskoro, energiju njegove misli, koja neće umreti, okrepiće najzdravija i večna narkomanija vasione. Zato su mrtvi zdraviji od živih...”

 Ustupajući mu ovakav uvid u večnost sa terminologijom o zdravoj narkomaniji, nepresušnoj drogi kosmosa, zdravlju mrtvaca i besmrtnosti misli pod kosmičkim opijatima, Drašković metafizičko preduzeće svog junaka srozava na nivo šarlatanstva.

Aron Todorić, najpozvaniji srpski neuropsihijatar u vreme realsocijalizma, usavršavao se na Univerzitetu u Moskvi u disciplinama neuropsihijatrije i parapsihologije (str. 21). S obzirom na ovu drugu „naučnu” oblast njegove specijalizacije, postaje jasna i njegova dijagnoza narkomanije vasione.

Kad šestorica stalnih Aronovih posetilaca – uglavnom akademici i profesori univerziteta, među kojima i jedan doktor kvantne mehanike (biskup Juraj i vladika Gerasim, ovom zgodom nisu prisutni) – posedaju za sto i počnu da prizivaju duhove, pa im se tu pojavi duh Stefana Dečanskog („Večeras kod Arona, ovi umni ljudi, svi zaljubljenici u zlatni srednji vek srpske carevine, tragali su za imenom i poreklom majstora mađioničara. Čaša je dugo podrhtavala...”), Drašković, a s njim i njegov glavni junak, u nekoliko navrata, njihovu aktivnost nazivaju spiritualističkom, umesto spiritističkom seansom. Ni učeni doktor ni pisac, zainteresovan za njegova naučna dostignuća, ne znaju, dakle, za razliku između spiritizma kao sujevernog verovanja u duhove i spiritualizma kao idealističke filozofije.

Opremivši ga veleučenošću, nadnaravnim moćima („pogledom slika dušu”) i gospodskim manirima (gotovo nijednu rečenicu ne izgovara bez psovke, a omiljene su mu: „J.... te blesavog/blesavu” i „Nabijem te na k....”), Drašković Arona otprema u zaplet tipičan za „sapunsku operu”.

U Srbiju iz Amerike stiže Nik Visper, tu odmila prozvan Nidžo Sufler. Donosi jednu sliku koju je, iako bez crtačkog dara, nacrtao u bunilu, kao pod hipnozom, a na njoj, kao na fotografiji, predstavljena je devojka s mladićem u zagrljaju. Taj mladić nije niko drugi do Sufler, i to u uniformi srpskog vojnika. Sve se to dogodilo davno pre Nidžovog rođenja, posle povlačenja srpske vojske preko Albanije. Ali, misterija nikad ne ide sama! Crtajući ovu sliku u transu, Nidžo je progovorio i srpski. Ostaje, međutim, tajnovito zašto, u direktnom kontaktu sa narkomanijom vasione, Nidžo srpskim jezikom nije obdaren valjano, nego posve traljavo. Ovu omašku neba, pisac štedro koristi za izradu niza leksičkih skečeva u kojima, na primer, mladi Amerikanac umesto glagola brkati upotrebljava glagol drkati i tome slično.

Treba, dakle, razrešiti misteriju Nidža Suflera. Ali, šta je to za onog ko smelo postavlja ne samo pitanje o postojanju Boga, nego i „pitanje svih pitanja”, o onome što je stvorilo Boga, i ko uspeva da reši zagonetku Velikog praska („svemirska kokoška” zagrevala je do tačke pucanja „svemirsko jaje”, u kojem su bile sabijene sve poznate i nepoznate energije sveta). Doktor Aron rešava stvar. Pronađena je devojka sa Suflerovog crteža! I sve se završava veselo, veridbom, pri kojoj verenica „nije ni osetila svoje prstenovanje”.

Eto, to je, na samom vrhu liste najprodavanijih i najčitanijih romana domaćih pisaca, još jedno delo paraliterature.

U „Vremenu”, 1930, Rastko Petrović je objavio tekst „Između Istoka i Zapada”, s podnaslovom „Idejni hašišizam u književnosti”, koji izvrsno dijagnostikuje problem kvazidijagnostikovanja misterije postojanja, što i danas prednjači u srpskoj književnosti. „Misticizam koji sad natapa našu misaonost”, piše Rastko Petrović, jeste „idejni hašišizam u našoj misaonosti, koji uspavljuje i donosi košmare!”

Post scriptum  

Za Vuka Draškovića koji je, čak dva puta, igrom slučaja, jedini izbegao pokušaj ubistva od strane režima Slobodana Miloševića, s pravom bi se moglo reći da je i jedini intelektualac u Srbiji koji je od vatrenog nacionaliste evoluirao u demokratu. Na izvestan način, Drašković je personifikacija političke tranzicije u Srbiji. Nažalost, u njegovom poslednjem romanu, nalazi se i nekoliko ideoloških naplavina iz njegovog starog perioda. Dva primera:

Aron kaže da Boga nije osetio ni u jednoj zapadnoevropskoj bogomolji, već samo u Izraelu i u Srbiji, u jednoj minijaturnoj crkvi, takozvanoj Čobanovoj kapeli (str. 200). „Većina Hrvata bila (je) uz ustaše ili u domobranima, a većina hrvatskih Srba u partizanima i za komuniste” (210).