Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Posle samo tri nedelje prikazivanja, „Avatar“ Džejmsa Kameruna je na bioskopskim blagajnama širom sveta ubrao više od milijardu dolara – tek peti film kome je u istoriji kinematografije to uspelo. Time je potvrđeno staro pravilo da „moraju potrošiti pare da bi se zaradile pare“ (produkcija je koštala blizu 300 miliona dolara) – ali i još nešto.

Ova dvoiposatna fantazija koja se gleda uz pomoć specijalnih naočara da bi se dočarao trodimenzionalni osećaj (pa zbog toga gledaoci ne mogu da proveravaju svoje mobilne telefone, što povećava „zaronjenost“ u priču) takođe je i pokazala, najuverljivije dosad, koliko se u minuloj, prvoj dekadi 21. veka, promenila zabava pokretnih slika.

Ta promena, to jest promene su višestruke. Na jednoj strani spektakl na izmaštanoj planeti, sa visećim planinama i tri metra visokim plavim humanoidima, ne bi bio moguć bez kompjuterske tehnologije – a sa druge, filmska zabava je postala doživljaj non-stop. „Multipleksi“ doduše još imaju radno vreme, ali zato je „širokopojasni“ internet omogućio da se filmske priče direktno „strimuju“ na kućne male i velike (poslednjih godina sve veće) ekrane, po rasporedu „24/7” (24 sata dnevno, sedam dana u nedelji). U kvalitetu i slike i zvuka ravnom teatarskom.

(Poslednjih godina se često čuje da su bioskopi u krizi i da ih upravo ubijaju „kućni bioskopi“, što je tačno – ali ne važi za Ameriku. Ovde je upravo obelodanjeno da su u tek završenoj godini Amerikanci ostavili više para na bioskopskim blagajnama – 9,87 milijardi dolara! – nego što su potrošili za filmove na DVD i najnovijim „blurej“ diskovima, koji donose visoku rezoluciju: 8,73 milijarde.)

Glavna promena je ipak što se scene sve manje snimaju, a sve više „stvaraju“ uz pomoć komplikovanih algoritama na kompjuterskim ekranima. Umeće programera tako postaje podjednako važno, ako ne i važnije od talenta snimatelja.

O tome koliko „vizuelizacija“ umesto „fotografisanja“ menja samu prirodu ovde se tek začinju polemike. Ono što je u tom pogledu danas nova činjenica, to je da digitalne scene nisu samo u funkciji „specijalnih efekata“, nego, kao u slučaju „Avatara“, i srž i suština same priče.

Za mlađe gledaoce, koji stasavaju uz video-igrice, „Harija Potera“ i „Transformerse“, ova promena je nešto prirodno i sasvim normalno. Za starije, one koji pamte filmove iz predigitalne ere, to je svetogrđe. Mnogi ne mogu da svare digitalne slike, a pogotovo digitalne glumce. Ali se suočavaju sa situacijom – da drugih uskoro možda neće biti, ili će postati sasvim retki.

U jednom ovde objavljenom eseju o ovoj temi autor se zapitao nije li ovakav razvoj najava „izumiranja kinematografije“, bar one koju znamo.Da je to aktuelna (i važna) dilema, uverio se kada je na Guglu zadao pretragu „deathofcinema“ i dobio – 2,5 miliona pogodaka.

Ovim se, kao teoretičar, u svojoj knjizi objavljenoj 2007. pod naslovom „Virtuelni život filma“ bavio i D. N. Rodovik, profesor doktorskih vizuelnih i filmskih studija na Harvardu, analizirajući pre svega dejstvo tranzicije ove umetnosti „sa hemijskih na matematičke procese“. U njegovom fokusu je kontrast između filma „kao tragova realnosti“ i njegovog „stvaranja kao na slikarskom platnu“.

„Sve što je bilo hemijsko i fotografsko prelazi u elektronsko i digitalno“, konstatuje ovaj profesor. „Tradicionalno teatarsko iskustvo koje je oblikovalo kako su gledaoci posmatrali film i, shodno tome, svet, već neko vreme mutira. Nove vrste konzumiranja slika i digitalnih tehnologija su iskomplikovale naše razumevanje kinematografije.“ A glavna poruka bi mogla da bude u pitanju da li od skepticizma koji su nam često podsticale celuloidne pokretne slike treba da se, u digitalnoj eri, sasvim okrenemo sumnji.

A možda to i nije neophodno. Bez obzira na to da li se filmovi snimaju ili „prave“ – gledaju se. „Avatar“ je rečit dokaz. Režiseri su uspeli da i digitalne glumce, one od binarnih jedinica i nula, nateraju da nam izazivaju ono zbog čega smo rado gledali one od krvi i mesa – emocije.