Шездесетшестогодишњи Гец Волфганг Вернер, између осталог и професор предузетништва на Институту за технологију у Карлсруеу, пренео је на једну добротворну фондацију, чије име за сада остаје непознато, своје тотално власништво над ланцем дрогерија ДМ (Drogerie Markt) који је основао далеке 1973, а у чијем саставу је данас, са 34.000 запослених, 2.200 филијала у Немачкој, Аустрији, Чешкој, Мађарској, Словенији, Хрватској и Србији. Годишњи промет ове фирме износи готово пет милијарди евра, а њена укупна новчана вредност нешто је већа од милијарде.

Ове седмице, у европским медијима, тачније средњоевропским, Гец Вернер је, без сумње, главни јунак. Вест о његовом доброчинству – коју, узгред буди речено, амерички медији нису објавили – разгалила је, у неупоредивој већини, и све оне који од тог његовог доброчинства неће имати никакве непосредне користи. Најпре зато што је његов поступак крајње неуобичајен, могли бисмо рећи и сасвим ирационалан у свету у којем се рацио потврђује пре свега у оправдању акумулације капитала то јест акумулације моћи. Затим, и зато што овај усамљенички гест, без преседана у нашој европској савремености, отвара могућност за једну нову навику онима који имају стотину, хиљаду или, чак, милион пута више од онога што им је потребно.

Вернеров чин није тек рекламни хир једног пребогатог човека коме ће и после самоиницијативног развлашћења на једном месту, остати још пуно у власништву на другом. Уступање добротворном фонду поседа од милијарду евра, акт је који, код овог, сада бившег, велепоседника, происходи из онога што уобичајено називамо „животном филозофијом”. Наиме, већ годинама, овај стручњак за предузетништво пропагира специфичан хуманистички однос према приватном власништву, новцу и онима којима је ускраћен за основне животне потребе.

Прво што је Гец Вернер изјавио кад је уступио своје власништво над ланцем дрогерија, било је да је то учинио зарад своје слободе. У тој изјави, после изузетног моралног чина, садржана је она мудрост која врхуни у свим великим етичким системима од Кине и Индије преко старе Грчке па све до егзистенцијализма, хришћанског персонализма и деконструктивизма, а то је да свет постојања почиње тамо где престаје свет поседовања. Свет слободе почиње тамо где престаје свет принуде.

У бројним интервјуима у последњих пет година, од скорашњег у дневнику Frankfurter Allgemeine Zeitung до оног за недељник Spiegel у новембру 2005, Вернер тврди да је суштина друштвеног проблема у томе што су рад и зарада у корелацији. Кад се зарађивање разлучи од рада, и рад од зарађивања, онда ће проблем бити решен, каже он. Човек данас, готово увек, ради да би зарадио за живот, дакле, да би „остварио приход”, а не да би стекао специфично животно искуство. Човек, данас, углавном ради оно што му се нуди, а не оно што би сам желео. Рад би, међутим, требало да буде добровољан, а не принудан (под притиском стрепње за егзистенцију): рад као извор или израз задовољства; рад као изабрани начин живота. Како је то могуће? Свако, без обзира на друштвени статус и узраст, од новорођенчета до старца, од просјака до мултимилионера, требало би да има обезбеђен свакомесечни приход од 1.000 евра, сматра Вернер.

Ову идеју о безусловном основном примању од 1.000 евра за сваког (пре светске економске кризе говорио је о 1.200 евра, а данас – о своти између 800 и 1.000 евра), Вернер развија одавно, а у коауторству са Адријене Гелер објавио је, непосредно пред уступање фирме ДМ, и књигу под насловом „Хиљаду евра сваком”.

„Није срамота обогатити се, срамота је умрети богат”, познати је амерички слоган, својствен и хајделбержанину Гецу Вернеру. Тај слоган, с једне стране, потврђује услове тржишне утакмице и либералног друштва, а с друге коригује неправедност тих, управо „рђавих, али најбољих могућих услова” за привређивање у савременом друштву. Ако прекомерно зарадиш, а не ускраћује ти се право да то легално и постигнеш, онда, ипак, мораш имати на уму да је у тај твој посед уложен огроман и недовољно плаћен труд других. Барем на крају свог живота, требало би да вратиш тај дуг. То је сада ствар индивидуалног морала, али би једног дана могло постати и законски општеважећи акт – да ће доћи време остварења те идеје, коаутор књиге „Хиљаду евра свакоме” у то не сумња.

Поклонивши добротворном фонду своју фирму од милион евра, Вернер је својих седам потомака лишио наслеђа у истом износу. У вези с тим, изрекао је следеће: „Деца имају право на повољан почетни положај у животу, али не и на то да њима и њиховим потомцима преци обезбеде доживотно благостање”. Ове речи човека указују на суштински проблем наше цивилизације, а то је управо право преноса целокупне имовине с колена на колено.

Евроатлантска цивилизација, према чијим узусима се управљају и снажне далекоисточне економије и културе, базира се на варварском начелу наслеђа. Тај фундаментални принцип неправде који лежи у бити западноевропског, али и светског, законодавства, чува у себи непојамни табу миропомазаништва.

Не пропагирајући никакву идеологију, него исходећи из упоредног сагледавања искуства оног пребогатог и оног сиромашног човека, Вернер изводи закључак да се повољна почетна позиција мора обезбедити свакоме. Нико, наиме, не би требало да ради да би имао за живот. Додуше, Вернер се за примену овог принципа још залаже у границама немачке државе.

Озакоњивањем обавезе основне плате за сваког, човек би најзад од другог почео да се разликује према томе како располаже својом слободом, а не према томе како располаже својим имањем.