Није срећан човек који има све што хоће, него човек који не жели оно што нема. Већ тридесет година учим да у уметности нема апсолутних истина. На разне сам се начине заједно с генерацијама младих борио да опстану слобода духа и право на различитост. Оба су главна актера расправе, која се ових дана води по новинама, поникли у ДАДОВ-у и што полемику у старту чини сувишном, јер дух ДАДОВ-а о коме деценијама причамо, даје нам обавезу да будемо, пре свега, пристојни и неспоразуме које имамо решимо уз чашицу разговора у позоришном клубу. Својим уметничким и професионалним ангажманом, Иван и Кокан показали су да из истих услова могу да се развијају различите поетике, али су обојица остали „дадовци”, што значи самосвесни и слободног духа. 

Немам претензију да будем објективан, јер сам, живећи међу уметницима, научио да то није потпуно могуће. Ко ради у позоришту ради то зато што то воли, а не зато што је то место на коме ће најлакше и најбрже доћи до новца и славе. У позоришту и позориштима одувек се више радило и ради о љубави, него о моћи. И као и у животу, неки се људи више или мање воле, неки су бољи а неки не, неки праве боље а неки успешније представе и тако тај наш живот на даскама тече. Али, одувек се поштовао интегритет колега.Aнегдотама и оним другим мање смешним причама, место је било у клубу.

Свако од тих људи, поред професионалног живота, има и лични који дели са родитељима, женом, партнером, децом, пријатељима. И зато је критика уметничког чина пристојна и легитимна и пуноправни одговор струке на уметниково дело. Дискусија о „Коси” почела је на странама „Политике” не од критике представе, јер господин Меденица још од 90-их година прошлог века није критичар вашег листа. Он и сам у свом тексту каже: „У овом тексту покушаћу да будем дрвени адвокат анонимном уличном бунтовнику, да објасним како би, на основу само неких теза, могла да се брани тврдња да је дух пројекта „Коса” Атељеа 212 – како саме представе тако и продукционих услова и рекламне кампање који су је пратили – заиста паланачки.” И зато као пријатељ и као човек који ради у позоришту па је тиме и део позоришне јавности, пишем ово писмо. Зато што је пристојност некако нестала из наших живота и новина, а пристојно је подржати свог пријатеља.

О Кокану Младеновићу се кроз „духовите” опаске у текстовима говорило као о Нишлији (што он уз још пола милиона људи јесте), уз његово су име коришћене различите примедбе од којих су многе могле бити пристојне а нису. И није само Кокан Младеновић био тема, већ су се инициране „Косом” кроз текстове појављивале и приче, квалификације, мишљења и о другим позоришним људима. И то је у реду. У позоришту је уопште све у реду. У реду је зато да додам и да кроз сале појединих београдских позоришта дува промаја, а да у салама нема никога да назебе. Да се поједине представе праве да би се пригодним приликама једанпут извеле и занавек заборавиле. Да нам деца расту „отрована” навијачким песмама и ријалити шоу некултуром. Да за све то време неко пуни салу једног од најугледнијих београдских позоришта, „паланачки” мамећи рекламама по целом граду. Да „паланачки” говори против рата и бесмисла и да то при том неко долази и да гледа.

Као што рекох, ко је уметнички у праву – то ни сам Бог ни министар културе не знају. Још мање Иван и Кокан. Публика је вероватно најближа истини јер, ако се не варам, за њу се представа и прави. Зато о томе немам права ни воље да говорим. Али овде се и не ради о позоришном, а како време пролази, чини ми се, нити о било каквом другом, укусу.

Да се разумемо, није ово први пут да директор позоришта режира представу. Исто као што није први пут да је директор искористио право да некоме пошаље карту, а некоме не. Признаћу вам свој велики грех, и ја то радим за сваку премијеру. Такође, признаћу вам да сам за добрих годину и по дана од када је ДАДОВ градска установа културе, био позван протоколарно само од стране Игора Бојовића на било који културни догађај у граду. Зато делимично разумем како се Иван осећа иако њега нису звали само на једну премијеру.

 Ја нисам критичар па не могу да је оцењујем, али један сам од 10.000 људи који су „Косу” гледали... – до краја. А било је много представа на које се нису враћали са паузе. И нека је. Јер у позоришту је, као ретко где, дозвољено да се греши, да се лута, да се проба, да се ризикује, па зашто онда не би било дозвољено и да се буде успешан.

Као позоришни човек и пријатељ Кокана Младеновића, свестан сам, као и он, да већ десетак година једна гласнија, али не бројнија, група позоришних стваралаца и критичара, подржава одређени уметнички концепт. И то је у реду. Али, пристојно је да кажемо да постоји и она тиха, а могуће је и бројнија група позоришних стваралаца, која на сцени износи своје, на ужас многих, другачије виђење позоришта. Пристојно је да свако каже своје мишљење, да га саслушамо и да не променимо своје мишљење само зато што су гласнији гласни. Ми смо у ДАДОВ-у и до сада радили тако. И зато и трајемо.

Аутор је директор Омладинског позоришта ДАДОВ