Kad se za brojnu populaciju gladujućih u Srbiji kaže da „živi ispod granice gladi” ili „ispod granice siromaštva”, time se ističe da, ispod granice života, ona ipak živi, da, uprkos tome što nema uslove za opstanak, nekako opstaje. Tu se naglašava ono živeti na uštrb onog gladovati, iako stvar stoji upravo obrnuto.

    Kad nam je dobro poznato da kao društvo i država trošimo više nego što zaradimo i da se izdržavamo uvećavajući ono što nemamo (sve više se zadužujući), onda se moramo zapitati da li upravo taj negativni bilans predstavlja nužan uslov za one koji sad i ovde profitiraju!  

Pošto znamo da po stanju korupcije Srbija, među državama sveta, stoji daleko tj. duboko pri stotom mestu, onda bismo, kad vidimo da je uhapšen neki lekar ili profesor jer je primao mito, morali da viknemo – poput kiničara Diogena kad je video da sveštenici iz hrama odvode poslužitelja koji je ukrao neku posudu: „Veliki lopovi vode malog lopova!“ (Uzgred budi rečeno, kod nas još nije zabeležen slučaj da je neki sveštenik uhvaćen u primanju mita pošto je za obavljeno venčanje, krštenje ili opelo naplatio – s obzirom na to da i on, poput lekara i profesora, prima platu.)

    Kad znamo da oni koji ostvaruju najveći profit plaćaju najmanji porez, i kad znamo da je porez za honorarnog radnika poslodavcu višestruko veći od onog za stalno zaposlenog, onda bolje razumemo zašto smo u ovakvoj društvenoj depresiji.

Kad ovako živimo i kad već sve ovo znamo, imamo pravo da „u duhu” postavimo sledeće pitanje: Da li je verovatno i mogućno da neki stručni tim ekonomista i pravnika kreira takvu privrednu i socijalnu reformu da Srbija i pre nego što postane kandidatkinja za članstvo u Evropskoj uniji, nalikuje nekoj razvijenoj evropskoj zemlji? Da, to je mogućno, mogućno je da se obrazuje takav tim stručnjaka i da za svoje veliko delo dobije čak i Nobelovu nagradu – ali nije verovatno. Zašto nije verovatno? Zato što je kod nas ugušen svaki vid pronalazačkog entuzijazma i, pre svega, zato što sam naš sistem proizvodi prepreke za prevazilaženje društvenih problema.

Srbija u tranzitu ka Evropskoj uniji, kako stvari stoje, pasivno implementira evropske zakone, pri tome ne vodeći računa o jednoj ključnoj stvari. O tome, naime, da ekonomski i socijalni boljitak građani Srbije treba da osete pre njenog ulaska u Evropsku uniju, jer sam taj ulazak – svojevrsni je šok za koji se treba pripremiti stabilnom privredom. U suprotnom, kako kaže Entoni Gidens, nastupiće „osećanje praznine”. „Mnogi očekuju neposredne koristi koje izostaju”, veli on u knjizi „Evropa u globalnom dobu” (Clio, 2009, str. 62)

I sama se Evropska unija nalazi u tranziciji, tvrdi Gidens. Izazvana globalizacijom i promenom u načinu svakodnevnog života, ova tranzicija takođe ima za cilj da privredni rast spoji sa visokim nivoom socijalne zaštite, te da zaštiti životnu sredinu. Bez radikalnih socijalnih reformi, kaže Gidens, nema budućnosti Evrope.

Srbija se, dakle, nalazi u dvostrukoj tranziciji. U tranziciji ka Evropskoj uniji i u tranziciji sa Evropskom unijom.

Putokaz za neophodne promene nalazi se dobrim delom u postignućima skandinavskih zemalja, tvrdi autor „Evrope u globalnom dobu”. „Novija skandinavska istorija pokazuje da je, u stvari, moguće istovremeno ostvarivati čvrste javne finansije, nizak nivo nejednakosti i visok nivo zaposlenosti“ (str. 24). Dakle, tradicionalni stav o odnosu preduzetništva i socijalne sigurnosti kao disproporcionalnom – danas predstavlja predrasudu. On je, naprosto, odgovarao industrijskom dobu u kojem je najveći udeo zaposlenih bio u privredi. Danas je u privredi zaposleno tek šesnaest odsto u razvijenim evropskim zemljama. Najveći broj radnika nalazi se u sektoru znanja i usluga. Tu se otkriva mogućnost za likvidaciju nezaposlenosti.

Ako je ranije bilo važno obezbediti sigurnost radnih mesta, danas je važno obezbediti sigurnost radnika, pre svega, mogućnost njihove prekvalifikacije. To se naziva flexicurity (fleksibilnost i sigurnost).

„Ključni deo nordijskog prilagođavanja promenama jeste sprovođenje politike podrške porodici. Nordijsko iskustvo pokazuje da poslovna politika i politika podrške porodici nisu nespojive, naročito ako se honorarnom radu priznaje dobar deo statusa i privilegija koji važe za stalni radni odnos” (27).

Priraštaj u Skandinaviji, ali i u Francuskoj, i dalje je visok samo stoga što postoji „sistem dotacija koji pruža podršku majkama bez obzira na to da li su udate ili žive u nezakonitoj zajednici”. To je ono što bi srpski zakonodavac morao da ima na umu.

Obavezna socijalna primanja za nezaposlene i dostupno školovanje za sve, takođe predstavljaju standard savremenog društva. Ako već nije moguće besplatno školovanje, onda se ono ne mora plaćati odmah, nego tek po sticanju diplome. Kao što je to slučaj u Velikoj Britaniji (i Australiji). „Oni čije su zarade ispod određenog nivoa oslobođeni su otplate primljenih sredstava” (228)

 „Moramo nastojati da visinu minimalne zarade, u bilo kojoj zemlji, određujemo tako da nema siromašnih radnika i da, kad god je to moguće, izbegnemo da ljudi, ako bi želeli da se usavršavaju i napreduju, budu primorani da ostaju na tim poslovima.” (39)

 Srbija treba, dakle, da se ponaša kao da je već u Evropskoj uniji, a ne da tranziciju shvati kao puko ispunjavanje obaveza za pristup koji će joj omogućiti da svoje nedaće „izruči” drugome kako bi ih on rešio. To bi podrazumevalo žrtvovanje još nekoliko generacija osećanju praznine.