Кад се за бројну популацију гладујућих у Србији каже да „живи испод границе глади” или „испод границе сиромаштва”, тиме се истиче да, испод границе живота, она ипак живи, да, упркос томе што нема услове за опстанак, некако опстаје. Ту се наглашава оно живети на уштрб оног гладовати, иако ствар стоји управо обрнуто.

    Кад нам је добро познато да као друштво и држава трошимо више него што зарадимо и да се издржавамо увећавајући оно што немамо (све више се задужујући), онда се морамо запитати да ли управо тај негативни биланс представља нужан услов за оне који сад и овде профитирају!  

Пошто знамо да по стању корупције Србија, међу државама света, стоји далеко тј. дубоко при стотом месту, онда бисмо, кад видимо да је ухапшен неки лекар или професор јер је примао мито, морали да викнемо – попут киничара Диогена кад је видео да свештеници из храма одводе послужитеља који је украо неку посуду: „Велики лопови воде малог лопова!“ (Узгред буди речено, код нас још није забележен случај да је неки свештеник ухваћен у примању мита пошто је за обављено венчање, крштење или опело наплатио – с обзиром на то да и он, попут лекара и професора, прима плату.)

    Кад знамо да они који остварују највећи профит плаћају најмањи порез, и кад знамо да је порез за хонорарног радника послодавцу вишеструко већи од оног за стално запосленог, онда боље разумемо зашто смо у оваквој друштвеној депресији.

Кад овако живимо и кад већ све ово знамо, имамо право да „у духу” поставимо следеће питање: Да ли је вероватно и могућно да неки стручни тим економиста и правника креира такву привредну и социјалну реформу да Србија и пре него што постане кандидаткиња за чланство у Европској унији, наликује некој развијеној европској земљи? Да, то је могућно, могућно је да се образује такав тим стручњака и да за своје велико дело добије чак и Нобелову награду – али није вероватно. Зашто није вероватно? Зато што је код нас угушен сваки вид проналазачког ентузијазма и, пре свега, зато што сам наш систем производи препреке за превазилажење друштвених проблема.

Србија у транзиту ка Европској унији, како ствари стоје, пасивно имплементира европске законе, при томе не водећи рачуна о једној кључној ствари. О томе, наиме, да економски и социјални бољитак грађани Србије треба да осете пре њеног уласка у Европску унију, јер сам тај улазак – својеврсни је шок за који се треба припремити стабилном привредом. У супротном, како каже Ентони Гиденс, наступиће „осећање празнине”. „Многи очекују непосредне користи које изостају”, вели он у књизи „Европа у глобалном добу” (Clio, 2009, стр. 62)

И сама се Европска унија налази у транзицији, тврди Гиденс. Изазвана глобализацијом и променом у начину свакодневног живота, ова транзиција такође има за циљ да привредни раст споји са високим нивоом социјалне заштите, те да заштити животну средину. Без радикалних социјалних реформи, каже Гиденс, нема будућности Европе.

Србија се, дакле, налази у двострукој транзицији. У транзицији ка Европској унији и у транзицији са Европском унијом.

Путоказ за неопходне промене налази се добрим делом у постигнућима скандинавских земаља, тврди аутор „Европе у глобалном добу”. „Новија скандинавска историја показује да је, у ствари, могуће истовремено остваривати чврсте јавне финансије, низак ниво неједнакости и висок ниво запослености“ (стр. 24). Дакле, традиционални став о односу предузетништва и социјалне сигурности као диспропорционалном – данас представља предрасуду. Он је, напросто, одговарао индустријском добу у којем је највећи удео запослених био у привреди. Данас је у привреди запослено тек шеснаест одсто у развијеним европским земљама. Највећи број радника налази се у сектору знања и услуга. Ту се открива могућност за ликвидацију незапослености.

Ако је раније било важно обезбедити сигурност радних места, данас је важно обезбедити сигурност радника, пре свега, могућност њихове преквалификације. То се назива flexicurity (флексибилност и сигурност).

„Кључни део нордијског прилагођавања променама јесте спровођење политике подршке породици. Нордијско искуство показује да пословна политика и политика подршке породици нису неспојиве, нарочито ако се хонорарном раду признаје добар део статуса и привилегија који важе за стални радни однос” (27).

Прираштај у Скандинавији, али и у Француској, и даље је висок само стога што постоји „систем дотација који пружа подршку мајкама без обзира на то да ли су удате или живе у незаконитој заједници”. То је оно што би српски законодавац морао да има на уму.

Обавезна социјална примања за незапослене и доступно школовање за све, такође представљају стандард савременог друштва. Ако већ није могуће бесплатно школовање, онда се оно не мора плаћати одмах, него тек по стицању дипломе. Као што је то случај у Великој Британији (и Аустралији). „Они чије су зараде испод одређеног нивоа ослобођени су отплате примљених средстава” (228)

 „Морамо настојати да висину минималне зараде, у било којој земљи, одређујемо тако да нема сиромашних радника и да, кад год је то могуће, избегнемо да људи, ако би желели да се усавршавају и напредују, буду приморани да остају на тим пословима.” (39)

 Србија треба, дакле, да се понаша као да је већ у Европској унији, а не да транзицију схвати као пуко испуњавање обавеза за приступ који ће јој омогућити да своје недаће „изручи” другоме како би их он решио. То би подразумевало жртвовање још неколико генерација осећању празнине.