Anton Pavlovič Čehov

Čehov je svet (ako se ima u vidu da je svet – pozorište). On je to od svojih prvih pričica, u kojima su najsmešniji bili upravo dijalozi. Razgovori u ranim radovima Čehova! Njegova pisma su ti isti razgovori. Molba da mu se pozajmi novac. Najviše volim da čitam njegova vesela pisma.

A tek pozorište! Sediš i vidiš kuću, porodicu, ljudi sede za stolom uz samovar, priča se, reklo bi se ni o čemu (gledalac treba da zaključi o čemu).

I gledalac sedi. On kao da je u poziciji onostranog božanstva, posmatra, sluša, ocenjuje, presuđuje. On je najviši sudija! Daj Bože da njemu bude interesantno, inače će ustati i put pod noge. Ali, za sada, sudija sedi i sluša šta se događa s tim nesrećnim ljudima (srećnima se pozorište ne bavi jer je beskorisno, nema radnje).

Da, viši sude. Svi oni pred tobom postepeno otkrivaju svoje misli i planove – lažu toliko da grane ne drže, kriju se iza reči, ali takav je posao, to se uči, kad je reditelj dobar, gledalac će shvatiti ko je ko. Zapravo najinteresantnije je upravo to: shvatiti.

Recimo, ti proničeš u suštinu stvari. I neočekivano se pokaže – šta: da skoro niko od njih nema para!

Niko nema para u „Čajki“! Osim Arkadine. I, po svoj prilici, Trigorina. Pa on je popularni pisac. To kod njega u tekstu noću na mesečini svetluca grlićboce. Kakva proza! Kod takvih opisa, dugačkih i detaljnih, jasno je jedno: autor svesno dopisuje suvišne stranice! To jest, očigledno zarađuje na broju strana.

A sad: na čiji račun živi Trigorin u kući Arkadine? Ko, na primer, plaća čaj i šećer, ručkove i večere, pranje i čišćenje? Kočiju koja ga vozi na železničku stanicu? Kerozin, sveće, na kraju krajeva? Nema danas kmetova, sve se plaća.

Ali Trigorin ne plaća. Pa on je gost!

Izdržavaju ga, jasno je kao dan, domaćini. Domaćica.

Ali onda se događa ljubavna intriga sa susetkom, devojka je sveža, mlada, na sve spremna zbog tako neobičnog čoveka, poznatog pisca. Trigorin, kome je bilo dosadno kao biku u jarmu, polaskan je i uzbuđen. I odvodi svoju devojku u Moskvu. Nova prijateljica je u svemu dobra. Ali ona nema para. Tatica ne da.

Treba za nju iznajmiti sobu u pristojnoj kući i treba je nekako obući i obuti! Doći će zima, potreban joj je ogrtač, kaput i čizmice... Ona ništa nema! A muf, torbica, a haljine s riševima, rukavice, čarape, šeširi, pa i rublje? A kočijašu koji je vozi kod lekara (devojka je trudna)? Pa težak porođaj. Dete je bolesno.

Novac otiče kao reka.

Sledeće leto: Trigorin je slobodan, Ninu više i ne spominje, dete joj je umrlo i pisac je ponovo kod Arkadine u letnjikovcu. I domaćica je spremna da sve plaća: „Te oči su moje!“ Ali sinu ne daje novac. Ni bratu.

Trigorin se boji Nine kao žive vatre, postao je dvostruko štedljiviji, nadoknađuje ono što je propustio.

Mislite, ne znam ja pisce? Posebno one uspešne. Da bih otišla sa troje dece iz odmarališta za pisce u Picundi, uspela sam da pozajmim samo od pesnika, dobrog Saše Kušnera, a od pesničkih knjiga, kažem ja vama, mnogo se manje zarađuje nego od istorijskih romana. A Trigorin, riđi muškarac na potpeticama, odbio je da mi pozajmi na poznati, uvijeni način („da ste mi se, Ljusja, u Moskvi obratili s takvom molbom...“). A on je tamo, u odmaralištu, počeo da uzima časove španskog  jezika kod devojke Maše (besplatno), i ona je videla kako je Trigorin, kad se pojavila na vratima, na brzinu sakrio tanjir sa trešnjama u frižider. I ona mi je pričala kako se T. udvarao njenoj drugarici, glumičici iz pozorišta Majakovski: dve nedelje je svakog dana posle probe vodao gladnu devojku po Nikitskom bulevaru, zimi, pričao joj bajke na istorijske teme, ali ni u kafe, ni u restoran, ni cvet da joj pokloni... Glumici je čak bilo interesantno, ali je on odmah predložio da odu „kod tebe“.

Trigorin.

A Čehov, siromašan, kojekako odeven, trčao je kao dečak na časove u poderanim čizmama, a potom, večno izdržavao sve oko sebe. Trudio se da ne veruje u svoju tuberkulozu. Njemu pripada onaj genijalni dijalog dvojice bolničara. Jedan umire i moli drugog da mu opipa puls. Drugi: „Pa, bar vi i ja znamo da pulsa nema.“

I Ranjevska u drami „Višnjik“ nema novca. Dok je živela u Parizu, sve je potrošila na voljenog čoveka, a on je, sudeći po svemu, zbrisao. Ili nije našao u sebi snage da izdržava tu siromašnu Ruskinju. I zamislimo (ja sam se nagledala odbačenih žena, verujte mi) – među slepcima je onaj s jednim okom kralj, našao se lakej Jaša, muškarac, mlad i na sve spreman, pomogao joj je po dužnosti, ali je drsko držao za podlakticu malo duže, za svaki slučaj. U selu su sve devojke bile u njega zaljubljene, da se zna. Njegova pobednička drskost jasno se vidi u dobrim predstavama „Višnjika“.

Ali ako Ranjevska bude imala para – svi će ponovo izmileti.

U „Tri sestre“ brat nema para, i on zalaže jedino što porodica ima – kuću. Sestre nikako ne mogu da shvate kako je to mogao da im učini? Pa, to je izdaja! Sav novac je uzeo za sebe! Sad stvarno moraju da rade. Moraće ili da iznajmljuju nameštene sobe, ako uspeju da nađu posao, ili da idu negde u nedođiju da uče decu... I da žive u brvnari.

Novac tragično nedostaje.

Baš kao što je uvek nedostajao i Čehovu! Morao je da proda ponos porodice – imanje Melihovo, da napusti malu bolnicu koju je sagradio od svog novca... Morao je da piše sve duže i duže tekstove (plaćanje po stranici).

Poslednja nada bile su drame.

Za njih su plaćali autorske honorare, stvar koja je bila nezamisliva u prozi.

Prvi neuspeh u pozorištu Čehov je teško podneo. Počeo je da pljuje krv.

Jedino što je nedostajalo u tim dramama jestebudućnost – da će trinaest godina posle smrti autora biti revolucija, da će sve iseliti odsvuda, kuće, letnjikovce opljačkati i spaliti, a ne više mlade sestre na obali u Jalti ili Odesi izgurati iz reda, i poslednji brod sa izbeglicama će otići u Istanbul bez njih...

Tako se brzo sve završilo za tu decu findesiecle kraja devetnaestog veka. Za likove Čehova, devojke i mlade oficire, studente i učenice, dame iz visokog društva i lekarepijanice, sve tadašnje suvišne ljude – njihova večna pitanja i opširni odgovori, njihova tuga zbog uzaludnih napora, njihove nade da će se kroz 200 godina u Rusiji živeti bolje...

Šta reći, drame Čehova su besmrtne. Prvih sto godina smo prešli. Para nema. Pa i Nova drama Jekaterinburga i „Toljati-škola“, i „Teatar. doc“ – to sve znači: „para nema“.

Prevela s ruskog Ljubinka Milinčić

------------------------------------------------------------

Anton Pavlovič Čehov, pisac za koga se tvrdi da je medicinu smatrao svojom zakonitom ženom, a književnost ljubavnicom, verovao je da će ga se posle smrti sećati samo sedam godina. Nisu ga zaboravili ni posle sedam, ni 57, ni 106 (toliko je prošlo od njegove smrti). Naprotiv, njegove drame su danas, posle Šekspirovih, najizvođenije u svetu, po njegovim delima snimaju se filmovi, o njemu se pišu knjige. Sto pedeseta godišnjica njegovog rođenja (29. januar) obeležena je u celoj Rusiji brojnim tekstovima u novinama, emisijama na radiju i televiziji, filmovima, književnim večerima, međunarodnim simpozijumima i seminarima i, kao kruna svega, posetom predsednika Medvedeva Taganrogu u kome se čuveni pisac rodio.

LJ. M.