Чехов је свет (ако се има у виду да је свет – позориште). Он је то од својих првих причица, у којима су најсмешнији били управо дијалози. Разговори у раним радовима Чехова! Његова писма су ти исти разговори. Молба да му се позајми новац. Највише волим да читам његова весела писма.

А тек позориште! Седиш и видиш кућу, породицу, људи седе за столом уз самовар, прича се, рекло би се ни о чему (гледалац треба да закључи о чему).

И гледалац седи. Он као да је у позицији оностраног божанства, посматра, слуша, оцењује, пресуђује. Он је највиши судија! Дај Боже да њему буде интересантно, иначе ће устати и пут под ноге. Али, за сада, судија седи и слуша шта се догађа с тим несрећним људима (срећнима се позориште не бави јер је бескорисно, нема радње).

Да, виши суде. Сви они пред тобом постепено откривају своје мисли и планове – лажу толико да гране не држе, крију се иза речи, али такав је посао, то се учи, кад је редитељ добар, гледалац ће схватити ко је ко. Заправо најинтересантније је управо то: схватити.

Рецимо, ти проничеш у суштину ствари. И неочекивано се покаже – шта: да скоро нико од њих нема пара!

Нико нема пара у „Чајки“! Осим Аркадине. И, по свој прилици, Тригорина. Па он је популарни писац. То код њега у тексту ноћу на месечини светлуца грлићбоце. Каква проза! Код таквих описа, дугачких и детаљних, јасно је једно: аутор свесно дописује сувишне странице! То јест, очигледно зарађује на броју страна.

А сад: на чији рачун живи Тригорин у кући Аркадине? Ко, на пример, плаћа чај и шећер, ручкове и вечере, прање и чишћење? Кочију која га вози на железничку станицу? Керозин, свеће, на крају крајева? Нема данас кметова, све се плаћа.

Али Тригорин не плаћа. Па он је гост!

Издржавају га, јасно је као дан, домаћини. Домаћица.

Али онда се догађа љубавна интрига са сусетком, девојка је свежа, млада, на све спремна због тако необичног човека, познатог писца. Тригорин, коме је било досадно као бику у јарму, поласкан је и узбуђен. И одводи своју девојку у Москву. Нова пријатељица је у свему добра. Али она нема пара. Татица не да.

Треба за њу изнајмити собу у пристојној кући и треба је некако обући и обути! Доћи ће зима, потребан јој је огртач, капут и чизмице... Она ништа нема! А муф, торбица, а хаљине с ришевима, рукавице, чарапе, шешири, па и рубље? А кочијашу који је вози код лекара (девојка је трудна)? Па тежак порођај. Дете је болесно.

Новац отиче као река.

Следеће лето: Тригорин је слободан, Нину више и не спомиње, дете јој је умрло и писац је поново код Аркадине у летњиковцу. И домаћица је спремна да све плаћа: „Те очи су моје!“ Али сину не даје новац. Ни брату.

Тригорин се боји Нине као живе ватре, постао је двоструко штедљивији, надокнађује оно што је пропустио.

Мислите, не знам ја писце? Посебно оне успешне. Да бих отишла са троје деце из одмаралишта за писце у Пицунди, успела сам да позајмим само од песника, доброг Саше Кушнера, а од песничких књига, кажем ја вама, много се мање зарађује него од историјских романа. А Тригорин, риђи мушкарац на потпетицама, одбио је да ми позајми на познати, увијени начин („да сте ми се, Љусја, у Москви обратили с таквом молбом...“). А он је тамо, у одмаралишту, почео да узима часове шпанског  језика код девојке Маше (бесплатно), и она је видела како је Тригорин, кад се појавила на вратима, на брзину сакрио тањир са трешњама у фрижидер. И она ми је причала како се Т. удварао њеној другарици, глумичици из позоришта Мајаковски: две недеље је сваког дана после пробе водао гладну девојку по Никитском булевару, зими, причао јој бајке на историјске теме, али ни у кафе, ни у ресторан, ни цвет да јој поклони... Глумици је чак било интересантно, али је он одмах предложио да оду „код тебе“.

Тригорин.

А Чехов, сиромашан, којекако одевен, трчао је као дечак на часове у подераним чизмама, а потом, вечно издржавао све око себе. Трудио се да не верује у своју туберкулозу. Њему припада онај генијални дијалог двојице болничара. Један умире и моли другог да му опипа пулс. Други: „Па, бар ви и ја знамо да пулса нема.“

И Рањевска у драми „Вишњик“ нема новца. Док је живела у Паризу, све је потрошила на вољеног човека, а он је, судећи по свему, збрисао. Или није нашао у себи снаге да издржава ту сиромашну Рускињу. И замислимо (ја сам се нагледала одбачених жена, верујте ми) – међу слепцима је онај с једним оком краљ, нашао се лакеј Јаша, мушкарац, млад и на све спреман, помогао јој је по дужности, али је дрско држао за подлактицу мало дуже, за сваки случај. У селу су све девојке биле у њега заљубљене, да се зна. Његова победничка дрскост јасно се види у добрим представама „Вишњика“.

Али ако Рањевска буде имала пара – сви ће поново измилети.

У „Три сестре“ брат нема пара, и он залаже једино што породица има – кућу. Сестре никако не могу да схвате како је то могао да им учини? Па, то је издаја! Сав новац је узео за себе! Сад стварно морају да раде. Мораће или да изнајмљују намештене собе, ако успеју да нађу посао, или да иду негде у недођију да уче децу... И да живе у брвнари.

Новац трагично недостаје.

Баш као што је увек недостајао и Чехову! Морао је да прода понос породице – имање Мелихово, да напусти малу болницу коју је саградио од свог новца... Морао је да пише све дуже и дуже текстове (плаћање по страници).

Последња нада биле су драме.

За њих су плаћали ауторске хонораре, ствар која је била незамислива у прози.

Први неуспех у позоришту Чехов је тешко поднео. Почео је да пљује крв.

Једино што је недостајало у тим драмама јестебудућност – да ће тринаест година после смрти аутора бити револуција, да ће све иселити одсвуда, куће, летњиковце опљачкати и спалити, а не више младе сестре на обали у Јалти или Одеси изгурати из реда, и последњи брод са избеглицама ће отићи у Истанбул без њих...

Тако се брзо све завршило за ту децу findesiecle краја деветнаестог века. За ликове Чехова, девојке и младе официре, студенте и ученице, даме из високог друштва и лекарепијанице, све тадашње сувишне људе – њихова вечна питања и опширни одговори, њихова туга због узалудних напора, њихове наде да ће се кроз 200 година у Русији живети боље...

Шта рећи, драме Чехова су бесмртне. Првих сто година смо прешли. Пара нема. Па и Нова драма Јекатеринбурга и „Тољати-школа“, и „Тeatar. doc“ – то све значи: „пара нема“.

Превела с руског Љубинка Милинчић

------------------------------------------------------------

Антон Павлович Чехов, писац за кога се тврди да је медицину сматрао својом законитом женом, а књижевност љубавницом, веровао је да ће га се после смрти сећати само седам година. Нису га заборавили ни после седам, ни 57, ни 106 (толико је прошло од његове смрти). Напротив, његове драме су данас, после Шекспирових, најизвођеније у свету, по његовим делима снимају се филмови, о њему се пишу књиге. Сто педесета годишњица његовог рођења (29. јануар) обележена је у целој Русији бројним текстовима у новинама, емисијама на радију и телевизији, филмовима, књижевним вечерима, међународним симпозијумима и семинарима и, као круна свега, посетом председника Медведева Таганрогу у коме се чувени писац родио.

Љ. М.