(Ilustracija Dragana Stojanovića)

Humanističko shvatanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma” tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti.

Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje pravo gospodstva nad gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh. Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.

Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriče trajnost. Savršen čovek bira savršeni oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom. Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka. Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizmi koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože” osnovnim geslom modernih ustava.

Status kvo je krilatica savremene civilizacije. „Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti" to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje" je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svogpostojanja. Nemoguće je sporiti da je hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim individualno podvlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na trajnost. Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje: kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajaličta večnosti. Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a pod njom podrazumevam nagon energije za samosaznanjem u integralnom vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje. (8. maj 1955. godine)
 

Stara i nova buđenja

Ako dopustim da po povratku budem vraćen u histerično i duhovno infaustno stanje iz koga sam pobegao, ako dopustim da me tuđa histerična stanja kao nekada opet zarobe, a tuđi ciljevi koji i načelno mogu biti i moji, ali u nevreme, tuđi projekti opet sebi podrede, onda je moj povratak odlazak u duhovnu, moralnu, pa možda i fizičku smrt. Ja znam da je stacioniranje u Dubrovniku pokušaj da se ta proba odloži i modelira i da je to uprkos beogradskoj zagađenoj klimi, onoj stvarnoj, mislim, ne duhovnoj, kukavičluk. Ali se nadam, da već i to što ne nudim sebi alibi, već uočavam gde je moj pravi problem, da to predstavlja dobru bazu za odbranu. Neću izbegavati da učinim ništa na šta me upućuje moj moral, ma mi to i štetu nanosilo, ma koliko me to koštalo. Ali neću dopustiti da mu značenje, obim ili momenat ispoljavanja određuju drugi, ma koliko me i to koštalo.

U Jugoslaviji je sada u toku novo duhovno, moralno i političko buđenje, ko zna koje po redu, pored onog od 1948. i od 1968, da spomenem samo ova dva, bilo pa prošlo. To je lepo za one koji se tek sada bude i oni su dužni da to vlastito buđenje dovedu do vlastitog kraja. Lično nikada nisam spavao, pa se nemam šta ni buditi. Spreman sam da tome dam podršku, ali ne i saradnju. Spreman sam da branim ljudska prava, ali ne i ljudska mišljenja. Da branim svačije pravo na mišljenje, ali ne i svako mišljenje. Zajedničke akcije u okvirima Ustava kako ga ja shvatam, akcije na moralnom, duhovnom, idejnom, kulturnom planu dolaze u obzir isključivo sa ograničenim brojem ljudi i to ljudi od apsolutnog poverenja, koji dele moja bazična uverenja. Sve ostalo može se pratiti sa blagonaklonošću, dati se tome moralna podrška, ali se s time ne može sarađivati, u tome se ne sme učestvovati. Sem u krajnjim slučajevima za koje ne vidim u čemu bi se mogli sastojati. Zajedničke peticije se više neće potpisivati. Ako imam protivu čega da protestvujem, činiću to sam pismom ili na drugi način, i na način koji meni odgovara, sa argumentima koji su moji, s idejama koje su moje, i sa posledicama koje mogu da padnu samo na mene.

Sit sam kolektivnog morala, kolektivnih činova i kolektivnih zabluda. Vraćam se svom moralu, svojim činovima i svojim zabludama. Međusobno podupiranje pomaže jedino slabima. Mogu ih podupirati, ali mi njihova potpora ne treba. Žid i Niče su, bar ovde, bili u pravu. Priznajem da je ovo stanovište sebično, ali želim da broj stvari zbog kojih bih se na samrti morao izvinjavati bude što manji. Pogotovu ne želim da provedem ostatak života u objašnjenju njegovog prvog dela, u izvinjavanju njegovih zabluda i opravdavanju njegovih grešaka. (6. juni 1983. godine)