(Илустрација Драгана Стојановића)

Хуманистичко схватање, тачније, тумачење политике може имати тренутних дражи чак и за једног резонера. Нама није дано да будемо слободни од „алтруистичког егоизма” тог најсрамнијег облика претпостављања своје личности.

Демократски државници имају склоности да буду у положају оних слугу, чија дугогодишња верна служба им даје право господства над господарима. Они полазе од поређења масе са сујетном женом, те сматрају да је удварање, без обавезе на брак, најефикаснији начин да се постигне успех. Ако се једна идеално аристократска доктрина не обазире на народ, једна исто тако идеална, демократска, рачуна са његовим манама. Њена хуманитарност је надасве увредљива, јер свесно утврђује слабости које је одржавају.

Демократија не може усавршавати човечанство, јер би то значило да сама себи одриче трајност. Савршен човек бира савршени облик владавине. Што је човек мање савршен, облик владавине којим се над њим влада је гори. Међутим основна погрешка свих политичких доктрина хуманистичког карактера јесте насиље над хармонијом. Свака од њих узима државу као нешто издвојено, откинуто од опште хармоније, што има да служи једино интересима човека. Хомоцентричност ових теорија је главни узрок катаклизми које сваких двадесет година изнова уништавају свет. Национална и лична, идеолошка и социјална хомоцентричност, прогласила је баналну срећу стомака и „сачуване коже” основним геслом модерних устава.

Статус кво је крилатица савремене цивилизације. „Мени је данас боље него што ће ми сутра бити" то је крилатица не малограђанина, него малочовека. „Мени ће сутра бити боље" је такође под-човечанска идеја (овде мислим на човечанску у будућем смислу), јер је диктирана стандардом од кога је нарочито социјална демократија направила главни разлог свогпостојања. Немогуће је спорити да је хришћанска аскеза, римски стоицизам или браманска нирвана, свака на свом плану изразила једну од доминантних тежњи духа који чак и у овим индивидуално подвлашћеним облицима биолошке организације, осећа своју апсолутну будућност. Доктрина која јој не погодује нема изгледа на трајност. Она може завести, али не може освојити. Без сазнања последње истине, узалудне су све које замишљамо да јој следе. Пре него што се одговори на питање: каква је улога државе у опстанку човечанства, треба рашчистити са питањем какву улогу има човечанство са стајаличта вечности. Сваки други пут био би јалов. Природа, а под њом подразумевам нагон енергије за самосазнањем у интегралном виду, не трпи несагласности, па макар она потицала од оног њеног дела који је у свом домену достигао то самосазнање. (8. мај 1955. године)
 

Стара и нова буђења

Ако допустим да по повратку будем враћен у хистерично и духовно инфаустно стање из кога сам побегао, ако допустим да ме туђа хистерична стања као некада опет заробе, а туђи циљеви који и начелно могу бити и моји, али у невреме, туђи пројекти опет себи подреде, онда је мој повратак одлазак у духовну, моралну, па можда и физичку смрт. Ја знам да је стационирање у Дубровнику покушај да се та проба одложи и моделира и да је то упркос београдској загађеној клими, оној стварној, мислим, не духовној, кукавичлук. Али се надам, да већ и то што не нудим себи алиби, већ уочавам где је мој прави проблем, да то представља добру базу за одбрану. Нећу избегавати да учиним ништа на шта ме упућује мој морал, ма ми то и штету наносило, ма колико ме то коштало. Али нећу допустити да му значење, обим или моменат испољавања одређују други, ма колико ме и то коштало.

У Југославији је сада у току ново духовно, морално и политичко буђење, ко зна које по реду, поред оног од 1948. и од 1968, да споменем само ова два, било па прошло. То је лепо за оне који се тек сада буде и они су дужни да то властито буђење доведу до властитог краја. Лично никада нисам спавао, па се немам шта ни будити. Спреман сам да томе дам подршку, али не и сарадњу. Спреман сам да браним људска права, али не и људска мишљења. Да браним свачије право на мишљење, али не и свако мишљење. Заједничке акције у оквирима Устава како га ја схватам, акције на моралном, духовном, идејном, културном плану долазе у обзир искључиво са ограниченим бројем људи и то људи од апсолутног поверења, који деле моја базична уверења. Све остало може се пратити са благонаклоношћу, дати се томе морална подршка, али се с тиме не може сарађивати, у томе се не сме учествовати. Сем у крајњим случајевима за које не видим у чему би се могли састојати. Заједничке петиције се више неће потписивати. Ако имам противу чега да протествујем, чинићу то сам писмом или на други начин, и на начин који мени одговара, са аргументима који су моји, с идејама које су моје, и са последицама које могу да падну само на мене.

Сит сам колективног морала, колективних чинова и колективних заблуда. Враћам се свом моралу, својим чиновима и својим заблудама. Међусобно подупирање помаже једино слабима. Могу их подупирати, али ми њихова потпора не треба. Жид и Ниче су, бар овде, били у праву. Признајем да је ово становиште себично, али желим да број ствари због којих бих се на самрти морао извињавати буде што мањи. Поготову не желим да проведем остатак живота у објашњењу његовог првог дела, у извињавању његових заблуда и оправдавању његових грешака. (6. јуни 1983. године)