U dvadesetom veku hapšenje pisaca događa se praktično svuda u svetu. Jedva da se može navesti jezik, da ne govorimo o državi, (osim, možda, Norveške?), čije pisce nije zadesila takva sudbina. Neke zemlje se s tom pojavom nose bolje, neke gore. Rusija, očigledno, prevazilazi sve. Ali, s druge strane, SSSR je bio veoma naseljena imperija. Sa njenim raspadom težište problema seli se iz Evrope ka dalekoistočnim i južnim prostorima Azije, u Afriku, i prema južnom arhipelagu Tihog okeana. Što nas takođe preterano ne raduje, jer su ti prostori isto tako izuzetno naseljeni. Geografija, usled nerazumevanja, očito žudi da se izjednači sa istorijom.

Ili se, možda, istorija ugleda na geografiju? U većini slučajeva pisac se nađe iza rešetaka zato što se opredelio za jednu od strana u političkom sporu, a to je, naravno, obeležje istorije. (Odsustvo takvog spora nesumnjivo je glavna odlika geografije.) On se čak može utešiti takvim objašnjenjem svog otežanog položaja koje je u današnje vreme primilo oblik plemenite tradicije. Ali, sa takvim objašnjenjem u ćeliji neće daleko stići, suviše je opšte, neće mu u njoj biti udobnije. I nije važno na koje istorijsko zvono zvoni zatvor, taj zvuk će vas uvek probuditi – obično u šest izjutra – i vratiti u neprijatnu stvarnost vlastitog položaja.

Zatvor ne utiče da zaboravite svoja apstraktna uverenja. Naprotiv, on ih svodi na najsažetije formulacije. U stvarnosti, zatvor je prevod vaše metafizike, etike, osećanja istorije i svega ostalog – na suvi jezik svakodnevnog ponašanja. Najbolje mesto za to je, naravno, samica koja je celokupni čovekov univerzum svela na betonski pravougaonik, stalno osvetljen sijalicom od 60 vati, ispod koje kružite pokušavajući da sačuvate ostatak duševnog zdravlja. Posle par meseci ceo sunčani sistem se sasvim kompromitovao, za razliku, nadajmo se, od vaših prijatelja i bližnjih i, ako ste pesnik, možete u glavi složiti desetak prilično solidnih pesama. Zato što su pero i hartija retko dostupni zatvoreniku.

Tako da je sa rimom i metrom život tamo mnogo udobniji, bolje se pamti, naročito ako se imaju u vidu pojedine metode isleđivanja, koje često vaš potiljak čine nepouzdanim. Pesnicima je u samici mnogo bolje nego proznim piscima: njihova zavisnost od profesionalnog alata je minimalna, jer vaše ponavljano kretanje napred-nazad pod tim električnim svetilom, bez obzira na sve drugo, samo po sebi stvara u pamćenju stih. I još zato što je pesma u biti besižejna i, za razliku od vašeg delanja, odvija se u saglasju sa unutrašnjom logikom jezičke harmonije.

Pisanje – ili, tačnije, stvaranje u glavi – metričke poezije u zatvoru može biti propisano kao vrsta terapije, zajedno sa sklekovima i hladnim tušem. U zajedničkoj ćeliji stvari stoje malo drugačije, i prozni pisac se tu snalazi bolje nego pesnik. Proza je, kao što je poznato, umetnost ukorenjena u socijalnim odnosima i prozaik će pre naći zajednički nazivnik sa svojim ćelijskim drugovima nego pesnik. Budući da je pripovedač, on je znatiželjan po opredeljenju, i to mu pomaže da uspostavi odnose sa svojim drugovima po nesreći, raspitujući se za okolnosti njihovog slučaja, a da ih istovremeno oseća kao deo vlastitog ili zajedničkog sižea. On može zamišljati da sakuplja građu za svoja buduća dela, ili će to misliti njegovi ćelijski drugovi, srećni što mogu da mu podare sopstvene, često ulepšane, životne priče.

Najveći deo onoga što se piše u zatvoru čini proza. Ne zato što prozni pisci dospevaju iza rešetaka češće nego pesnici (u praksi je, očigledno, sasvim suprotno). Događa se to pre svega zato što poezija monotoni zatvorski jezik smatra neprijateljskim u odnosu na silovitu prirodu stiha. Nije reč da poezija odbija da oslika grubu realnost svojim bojama, mada nekome može izgledati tako. Jednostavno, suština svakog dobrog stiha je kondenzacija, brzina. Tako da pesnik, i kada odluči da zapiše svoje tamničko iskustvo, po pravilu se obraća prozi. Čak i u savremenoj ruskoj književnosti poema o zatvoru rađa se teže nego roman, da ne govorimo o memoarima. Moguće je da je poezija od svih umetnosti najmanje mimetička.

A ako i nije tako, onda je predmet njenog podražavanja jasno iza ili iznad zatvorskih zidina, odbrambeno snabdevenim bodljikavom žicom, stražarima, puškama i sl. „Sve umetnosti teže da dostignu svojstva muzike” – rekao je Valter Pater, i poezija, ako je već o njoj reč, ne želi da bude opčinjena ljudskom patnjom, čak ni patnjom onih koji je stvaraju. Prirodan zaključak je da postoje teme koje više zaokupljaju pesnika nego što su krhkost nečijeg tela ili agonija nečije duše.

Najzad, pisac nije sveta krava: on ne može biti iznad ili izvan zakona društva u kojem živi. Zatvor i koncentracioni logor predstavljaju produžetak tog društva, ali ne na tuđu teritoriju, mada vas stešnjenost može navesti na takvu pomisao. Kada se nađe iza rešetaka, pisac samo nastavlja da deli nezavidan položaj svojih sugrađana. I u njihovim očima, a i, nadati se, u svojim vlastitim, on je nedeljivi deo njih. Postoji čak nešto nečasno u pokušaju da se pisac izbavi iz zatvora prepunog njegovih sugrađana, njegovih, da tako kažemo, čitalaca i književnih junaka. Taj čin ravan je bacanju jednog pojasa za spasavanje u pretovareni čamac koji tone u more nepravde.

Taj pojas, međutim, ipak treba baciti, jer je bolje spasti jednog nego nijednog, a i stoga što taj spaseni može poslati jači SOS signal nego bilo ko sa čamca koji tone. I mada se naše police krive od knjiga koje neće naći svoje čitaoce, pojas za spasavanje treba baciti piscu, jer on može podariti svetu još jednu knjigu. A što ima više knjiga na našim policama, manje će ljudi biti stavljeno iza rešetaka.

U zatvoru se piše o patnji i izdržljivosti. Takvo pisanje izaziva neodoljivu žeđ kod publike, koja i dalje zatvor blaženo prihvata kao anomaliju. Upravo zbog toga, da bi se ta predstava sačuvala, bilo bi važno da se ti tekstovi čitaju i u budućnosti. Jer nema većeg iskušenja nego smatrati da je zatvaranje ljudi normalna pojava.

Svet neposredne budućnosti biće naseljeniji od današnjeg, i anomalija će u njemu poprimiti razmere epidemije. Tu ne pomaže penicilin; jedino prigodno sredstvo je domaće proizvodnje: krajnje individualno, samobitno, ponašanje potencijalne žrtve. Jer, pisci su, pre svega – i nezavisno od svojih ubeđenja ili fizičkih ograničenja – individualisti. Oni se ne slažu međusobno, njihovi talenti i stilska sredstva se bitno razlikuju, a osećaj krivice je kod njih snažniji nego kod drugih ljudi... Drugim rečima, sam pisac je najviša metafora ljudskog postojanja. Otuda, ono što pisci mogu da kažu o zatočeništvu treba izuzetno da zanima one koji smatraju sebe slobodnim.

U krajnjoj liniji, ono što pisac govori može delimično da rasprši oreol tajanstva koji obavija zatvor. U svesti većine ljudi zatvor je nepoznanica i zato je unekoliko blizak pojmu smrti, koja predstavlja granicu neizvesnosti i gubljenja slobode. U svakom slučaju, samica se bez mnogo kolebanja može uporediti sa mrtvačkim sandukom. Aluzije iz zagrobnog sveta u diskursu o zatvorima predstavljaju opšte mesto svakog jezika, sem ako ti razgovori nisu naprosto tabu. Zato što sa pozicije obične čovekove stvarnosti, zatvor odista i izgleda kao vrsta zagrobnog života, koji je strukturisan nejasno i neumoljivo, baš kao i svaka teološka verzija carstva smrti, koja uglavnom obiluje sivim tonovima...

U svakom slučaju, književno delo napisano u zatvoru pokazuje da je pakao delo ljudskih ruku, one ga stvaraju i popunjavaju. U tome su i vaši izgledi da ga preživite, jer su ljudi onoliko surovi koliko su za to plaćeni, nemarni su, potkupljivi, lenji... Nijedan sistem koji je čovek stvorio nije savršen, pa ni sistem tlačenja nije izuzetak. Podložan je zamoru, i njegove pukotine lakše otkrivate ukoliko ste osuđeni na dužu kaznu. Drugim rečima, nema smisla da ublažavate svoje predstave dok ste izvan zatvorskih zidina, jer se lako možete naći unutar njih. Gledano u celini, zatvor se može preživeti. Mada je nada upravo ono što je najmanje potrebno kada u njega ulazite; kocka šećera bila bi kudikamo korisnija.

Prevela s ruskog Neda Nikolić Bobić

Esej Pisac u zatvoru nosi datum: decembar 1995, i to je, osim pisama, poslednji prozni tekst Josifa Brodskog (preminuo je 28. januara 1996).

Objavljen je kao predgovor Antologiji pisaca u zatvoru, američkog PEN kluba.

Na srpskom jeziku će se prvi put pojaviti u knjizi J. B. Vodeni žig i drugi eseji, . „Rusika“, izbor i prevod Nede Nikolić Bobić.